Žena i čovek : pripovetke

10 СИБЕ МИЛИЧИЋ

пришапнуо некој својој рођаци да се Драгутин распитивао за сестре Мариновић; или кривицом женске префињене осетљивости. Али се догоди, да, наједном, преко целе цркве, прође неко немирно шаптање, најпре тихо, па све јаче и јаче, које, на послетку, пређе у један велики жагор.

Црква сва забруја!

Дон Стипе, сав срдит, морао је да се два-три пута обраћа народу за мир, иако је био, баш тада, при најглавнијем делу мисе. Али, његовим опоменама пригушен, жагор, ипак, није престајао. Све су очи биле упрте у Драгутина, особито оне девојака.

Жагор се затим удвостручио; готово наста вика. Сви се у цркви, буквално, избезумише. Ни кад је Дон Стипе дизао у својим грешним рукама симбол правог тела божјег не престаде се са виком.

На све девојачке, светлом надом озарене душе, паде, изненада, један подсвесни, велики страх: да ће, сигурно, једна од сестара Мариновић бити изабрана!

(Све се те девојке, некако, једна друге нису 6ојале, или, барем, у борби једне против друге налажаху неко задовољство сукоба; али, у овом изненадном, скривеном, „лукавом“ како су оне мислиле, уласку у борбу ових побожних сестара — о којима оне у овој прилици нису ни водиле рачуна — осетише, све заједно, као да неки зли, опаки туђин, неки тајанствени, овејани лопов, прилази свима њима одређеној срећи, да им је приграби и за себе задржи).

Тако, све девојке, узнемирене, бесне, гледаху у правцу Драгутина и сестара Мариновић, оцењујући, свака за себе, сваки његов и најмањи миг, пратећи, свака за себе, сваки покрет сестара, означавајући све поквареношћу и ниском намером, да Драгутина што више опију и занесу собом и својим лажним понашањем и животом.

Док се ово догађало Марта и Марија нису о свему томе ни појма имале. Чуле су и оне жагор, али, док није из њега настала вика, нису се оне на њ ни обазирале. Тек, кад је Дон Стипе био присиљен да опомиње с олтара, Марија се, и против