Žena i čovek : pripovetke

44 СИБЕ МИЛИЧИЋ

била изабрала. Страст је буктала још више. Осећала је, да све мање и мање може да влада собом. Најпосле, није могла више издржати ни бес према сељацима, ни ватру страсти која је прождираше, те једног дана захте да је Филип, исто вече, посети у њеној кући, где ће бити мирни и слободни. Објасни му затим, да ће га чекати у кухињи и упути га, како ће се успети кроз прозор и лако до ње стићи.

Али Филип не хтеде никако да пристане на њен предлог. Упркос свој „слободоумности“ сељака, за коју је већ давно био чуо, он се бојао њих. Иако је био сигуран да се они неће усудити да му ишта теже учине, бојао се да га, у најмању руку, просто, сељачки, не исмеју. Ни због Катице није хтео. Иако је био у једној чудној средини, није он никако могао да доведе у равнотежу своје схватање морала са моралом ових чудних људи.

Али Катица, видећи га тако неодлучног, баци му се око врата и мољаше га, преклињаше да дође, да се не боји... И Филип, да би се само ослободио њеног наваљивања, обећа да ће свакако доћи, иако је био потпуно убеђен, да неће своје обећање извршити. _ Катица, сва радосна, баци му се тада око врата.

Вечерас ће се она предати, несметано, својој љубави и страсти! Вечерас ће Филип бити њен, потпуно, и она потпуно његова!

Па, као да би хтела да докаже свима: да и она, као и све остале девојке на висоравни, може да ради, остави Филипа сама и оде својима и тргаше много боље него обично. Ипак, непрестано, бацаше поглед на сунце: да ли је још високо на небу, желећи да оно што пре зађе и дође њено, страшћу очекивано, вече. Понекад јој је изгледало, да дан стоји на месту, да се и не миче, те, сва срдита, мољаше Бога да крене своје сунце што пре ка западу, да би она тако била ближе тренутку свог великог задовољења,