Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА 47

Мрак је био потпун по целом насељу, а тако исто и тишина. Ни пси нису лајали. Из мрака се назираху само бели обриси камених кућа насеља, који се прозираху између тамних грана дрвећа око њих. Филип је ишао полако, сав задовољан што никога није сретао.

Већ се приближаваше кући у којој је Катица живела. Прозор, према договору, био је отворен на кухињи. Требало је још само прећи улицу и, онда, дићи се на прозор, ускочити... Ишао је опрезно... застајкивао... најпосле, задовољан што нигде није било никога, дошавши до зида кухиње, хтеде баш да се попне на прозор, кад га неко зовну:

— Филипе!

Неугодно изненађен тим позивом, Филип стаде уза зид кухиње, као да би хтео да нестане у мраку, али не одговори.

— Господине Филипе! — понови онај глас, а једна сенка са противуположеног краја улице крену према њему.

Филип је био приправан на све. По гласу који га је сада јасније позвао, он позна свог домаћина, Фрању. Чекао га је са нестрпљењем, више са стидом.

А Фрања, дошавши опрезно до њега, шћућури се уза зид и повуче са собом и Филипа.

— Песест... Не говорите гласно! Катичин отац има лак сан.

После продужи:

— Ви идете горе» — и показа прстом прозор Катичине кухиње.

Филип, очито збуњен, не одговори ни сада. Фрања поче тада да га храбри, говорећи му, да се не боји да ће му он помоћи да се попне...

Али Филип не хте ни да чује, већ беше спреман да се поново врати у своју собу. Бојао се преваре, јер је био свестан све злобе коју је у насељу био побудио због наклоности коју му је Катица указивала. А кад му Фрања предложи, да, због лакшег