Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА 5:

— Ево ме! — одговори сенка и крену према Филипу.

Да је у том тренутку Филип могао да прелети до њега, он би то био учинио! Притрча му у сусрет и, сав радостан, пружи руке да прими ципеле.

Фрања му их не даде већ их сакри иза леђа.

— Видео сам све — рече затим, сасвим мирно.

— Како» Штаг

— Попео сам се био на кров кухиње, па, извукавши неколико плоча, видео сам све што сте унутра радили.

Филип се на то грохотом насмеја.

— Шта се смејете»г — прекину га осорно Фрања.

— А ми смо мислили да су биле мачке! — одговори на то Филип и хтеде да се поново насмеје, али му се, због израза Фрањиног лица, некако није дало.

Фрања му дође готово лицем у лице.

— Шта мислите, господине Филипе, бих ли ја сада покушао до се дигнем до Катице>

Филип, иако му је то изгледало некако подло, налазећи се међу овима, њему неразумљивим људима, а надајући се да ће га се тако најлакше ослободити, одговори му:

— Покушај!

Али, осетивши одмах некакво нерасположење у души, хтеде да што пре оде, те, одлучно, затражи од њега своје ципеле.

Фрања му их ни сада не даде, већ, променивши нагласак својих прошлих речи, запита га бесно, са претњом:

— Зар ви, господа, немате у свету других девојака већ долазите к нама да нам наше отимљете»

Филип се већ био спремио на дрзак одговор, достојан ове дрскости, али га, изненада, Фрања удари тако јако по лицу да се од тог ударца готово окрену око себе. Ипак, стиснувши шаке навали он на свог дрског нападача.

Али тада, у том истом тренутку, као да је онај шамар био уговорени знак, — из мрака из

је