Žena i čovek : pripovetke

54 СИБГ МИЛИЧИЋ

му за жену сироту, здраву, крупну сељакињу Ану, која је морала — барем према мишљењу и намерама старице — поколењу Добричине донети мало више тврдоће и мушкости.

(„Добричина“ је био само надимак, он се иначе звао Јосип Добриновић. За своју огромну доброту, осим оне у презимену и надимку, он је морао бити благодаран једино својој доброј мајци, због чије је и сувише велике, доброте он и дошао на свет, као ванбрачни син неког морнара, који је, негде у Индији или Америци, приликом једног циклона, пропао са целим једрењаком.)

На почетку, Ана није никако хтела да се уда за Добричину; он јој је био због своје слабости одвратан. Али још због једног разлога она није хтела да пристане. Она је била заљубљена, и готово верена, за неког Мату, који је, пре три-четири године, отпутовао за Америку и тамо се изгубио. Па, иако за цело то време она за њега није била чула, ипак њу, нико и никада, не би могао наговорити да се уда за Добричину, да се није, наједном, догодио један велики неспоразум у том питању. Из Америке стигоше, баш у то време, гласови: да је Мате, одавши се разбојничком животу, једне ноћи, при некој баснословној крађи, погинуо на улици главног града Аргентине.. Тек тада пристаде Ана да пође за Добричину, чија се мајка необично томе узрадова, поносећи се (већ тада!) својом многобројном унучади, коју, на жалост, да их је и било, не би дочекала да види, јер је, напрасно, још пре венчања свога сина, умрла.

Али, ако мајци Добричининој женидба њеног сина није донела очекиване радости, донела је била много весеља (и за дуго времена!) целом селу. Оно се, с правом, питало — познавајући изврсно Добричину: — хоће ли Ана имати икада икаквог брачног односа са тако „добрим“ и стидљивим мужем какав је био Јосип! На рачун тога било је и клађења у селу,