Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА 73

неко не сретне, али и случајности, да Ана, ваљда, није још била јавила Мати да јој „муж“ није код куће.

(Ветар је сада духао још већом силином. Приближавала се киша. Црни, кишни облаци јурили су, сабласно, небом.)

Добричина је ишао као лопов, уза зидове, опрезно, застајкујући на сваки необичнији шум, док, потпуно неопажен ни од кога, не стиже до своје куће, где пришавши вратима дворишта, отвори их силовито.

Вратнице зашкрипише јако; он их, поново, силовито, затвори и, у трку, на прстима, ускочи између оног грања у јаму на дворишту. Бојао се да му жена не изађе зачувши шкрипу вратница и не затече га у дворишту. И није се преварио, јер да је још само тренутак остао, она би га била видела и његова намера била би пропала.

Ана је, на шкрипу вратница, изашла из куће, очито очекујући некога, али кад не опази никога, изненади се. Чинило јој се невероватним, да нико није ушао у двориште а она је јасно чула шкрипу вратница. С тога изађе насред дворишта, огледну се унаоколо тражећи, ко је то могао да буде» Али ни сада не виде никога!

Тада се окрену и хтеде да оде у кућу. Ипак, за сваку сигурност, викну:

— Јосипе!

Не беше одговора, али је Добричина, у јами, провео борбу са самим собом: да ли да се јави, или не. Било му је некако необично нелагодно зачувши женин позив! Застидео се сам себе, јер му се учини, да је ово његово садање дело тако ниско, тако просто, а начин како га извађа, недостојан једног правог човека.

— Мате, јеси ли ти тог — викну Ана мало затим, још не верујући да нико није ушао у двориште.

Кад ни на то не доби одговора, она крену према вратима куће и затвори се поново у њу.

А Добричину овај последњи поклик његове жене удари право по срцу, и он осети тада, нову,