Žena

РАЈАНА, 209

по сата илити више било ми је у усти нано моја! Нано слатка! Јуло срце! Јуло душо!

Мајку је своју наном звао. Толико је ту дао срцу на вољу, да би ту на земљи дуго лежао, да се нису око њега чобани скупили, почели га тешити, а од његове велике жалости ни вамп се не могоше од вуза уздржати. По овој големој жалости судећи тешко да би се мали Митар икада кренуо ив Баната, да му је мати била жива или бар сестрица Јула.

Овај малени, до крајности осетљиви дечко, необично је био привржен својима, особпто пстиче љубав своју матери својој и јединој сестрици, а осећа теготу њихову с њима заједно. Доситеј приповеда, да му је мати после оца остала с четворо малене деце, па не могући сама теготу куће носити, а при том млада, удала се ва другог мужа Али у овом другом браку није била. срећна. То ју је болело, па је често горко плакала. А кад би је мали Митар запитао, зашто плаче, рекла му је да плаче за његовим оцем. И тада је Митар заједно се њом плакао дуго и горко. А његова сестрица, никад неваборављена и непрежа“ љена, покавивала је још у петој својој години особиту красоту и оштроумље и да је живела, вели Доситеј, била би савршено подобна, матери њиховој. Срце му ва њом тужи и жали је, као да, је јуче умрла. Толико ју је љубио, да је живела, не би се од ње никад могао удалити.

И ма да је мислио, да се неће никад више вратити у Банат, да види она своја мила и најмилија _ места, ево га, кад се учењем младића бавио у Карловцима, где прелави у Банат, после неких двадесет годпна, да посети своје сроднике, да се поклони гробовима својих родитеља п да целива њему ону свету вемљу, у којој ву њихове кости почивале. У Семар-. тону оде с парохом села, попом Радулом к цркви, који му показа гроб матере његове п мпле сестрице Јуле.

Мати! Мати! п рођена сестрице! вапије До“ ситеј. Какова су то чудна пмена! И сад ми ово пи“ тући из самога срца извиру суве, и наводњавајући