Žena

614 ЊЕНА

ока распрште се и рани њега и још неколико другова, а онај војник, који је бомбу додирно разнела га бомба на више комада. „још и сад видим како му се делови тела по зраку вију“, рече рањеник и стресе се. Криво му је што није рањен у борби, а био је у љутој ватри, прса у прса, борећи се са непријатељем. И он је кршан, млад човек, весео и разговоран, Даље од њега лежи рањеник и живо прича присутнима, Он је из Смедерева родом, рањен је у прса, али му рана није тешка, преболеће. Он и још три брата му у борби су били. Тога дана био му.отац у болници и када је сина угледао плакао је од радости, што га жива виде. Рекао му, да би их све четворо могло окупати у сузама, које је за њима већ пролио. Дошао је лађом у Београд, али се враћа пешице кући; неће лађом, да му се не смеју, јер он мора целог пута да пева од радости, што су му синови јунаци, што се храбро боре са браћом својом. По нарочитој жељи сина му, послаће матер му и све четир снаје, да виде како рањенике туђе жене и девојке сестринском љубављу негују. — Још ми је причао разговорни рањеник о једном Циги, војнику из његове чете, који је неко време живео међу Турцима и научио је да труби њихово одступање. У једном критичном моменту, Цига заиђе Турцима иза леђа (код Куманова) затруби турски одступни · марш, Турци се збунише, прихватише одступницу и почеше да одступају, а српска војска им онда узе положај на јуриш и разбије их. Код једног кревета у ћошку собе лежи мирно рањеник, уз њега се приљубило мушко дете од 6—7 година. Главу своју наслонио на лице рањеника и гледа му право у очи. — Рањеник обгрлио дете, а рука му лако прилази преко детиње главице. Веома лепа и дирљива слика беше то. Приђем кревету, те доста узбуђеним гласом питам рањеника: „Јуначе. ово ти је син, је ли2“ „Није, сестро! али ми је он овде сад син“. Одма приђе једна од госпођа и растумачи ми ствар. Кад су донашали рањенике у ову болницу, нагрнуо је свет да их види, па и цео комшилук. И тај малишан је из комшилука дошао са својом мајком. Одмах је притрчао овом рањенику, некако се у први мах одмах зближише и заволеше, те од тог доба, дете сваки дан јутром дође, прислони се на свога љубимца рањеника, код њега је до ручка, по ручку опет дође и остаје до вечере. И то се понавља с дана у дан. „Тако је“, рече рањеник,