Žena

682 ЖЕНА

Нагробљу. ери имо. да је овога дана сахрана сина Живана Живановића, држ. саветника, који је млад, одушевљено похитао као добровољац, да се бори за ослобођење потиштене браће своје, а у првом окршају са непријатељем у љутој борби изгуби свој млађани живот; пао је за отаџбину.

На гробу је био силан свет. Слика врло тужна да те до дна душе потресе. Сандук са телом јунака борца, осветника косовскога беше окићен цвећем, а око њега пријатељи му и другови, стари родитељи, сестре и брат му, дубоко потрешени сузе лију. Опело је почело. Свештеник је изговорио неколико лепих патријотских речи у славу погинулог јунака — борца Затим настаде нема тишина. Све нас прође нека језа, кад је г. Живану Живановићу пришао пријатељ му г. Љуба Ковачевић, чији се син, јединац, исто тако храбро борио и пао за слободу браће своје. Пријатељи падоше један другом у наручја, лијући сузе за својим младим косовским осветницима. Дрхћућим гласом потрешене своје душе тешио је несретног оца још несретнији друг му г. Ковачевић овим речима: „Не плачи, друже, за изгубљеним сином, Он је пао као Храбар борац за слободу потиштене браће своје. Његово ће име забележити историја, кад буде бележила светле дане победе нашег оружја.“ Ти се, друже можеш утешити у своме другоме сину, а ја сам изгубио јединца и тешим се тиме, што је пао за свету ствар. Помисли друже, на вековну патњу наше браће, помисли само, да ће наше сузе, које проливамо за изгубљеним синовима утрти сузе онога паћеничког народа.

Несретни оче, храбра старино, племенита душо! која на олтар слободе браћи прилажеш јединче своје.

Недалеко од овог свежег гроба и гроб је Владете Ковачевића. Похитасмо онамо, да се и на гробу његовоме помолимо Богу за покој душе му. Тако се одужисмо светлој сени храброга борца.

Пођосмо кући, кад ал затруби труба, знак да долази спровод умрлих војника-рањеника. Двоја кола и једне таљиге. У сваки коли по један обичан бео дрвени сандук. За колима никог свога, само један одред војника, који ти казује, да је мртвац војник. Туга нас обузе, и ми се придружисмо спроводу. И гле, за неколико тренутака не бесмо ми саме, већ много и много света. сигурно из исте побуде поврвеше и пратише наше мртве рањенике. — Раке им бех; ископане