Žena

ХР НА, 195

служи лао туђим кућама, морала је често да га даје другоме и да плаћа за њега. И свет је некако имао сажалења за то дете. Когод га је видео, пружио би му по нешто. Нарочито су га деца радо имала, увек су га уза се водила и забављала се с њиме. Отуда је мали Брата код многих стекао по-

знанство и више је сматран за општинско дете, него ли за дете послужавке Ленке.

Што је био Брата старији, бивало му је и познанство пространије. Није било улице, у којој се он, од времена на време, није виђао, а у свакој се улици разазнавао, јер су често мењали стан и селили се из улице у улицу, а и мати његова, служећи, многе је куће променила, па с овимаи улице. Она је редовно тражила, да јој стан буде у близини куђе, где је служила, па је тако доспела и у улицу, где је била касарна. У тој улици Брата се најбоље осећао. Чим је само уграбио прилике, отишао је пред касарну и тамо гледао са запетом пажњом и великим стрпљењем, како се војници вежбају. Брзо се и упознао с њима, и један га је

веома заволео. Тај, који га је тако заволео, направио му је по жељи сабљу и пушку од дрвета. Сабљу је припасао, а пушку обесио, и поносно је

тада ишао улицом и свима се хвалио: -— То је мени чика-Дане направио...

Научио га је, да га зове чика-Даном. Њих двојица толико су се спријатељили, да један без другога нису могли да буду. Код куће је мајци увек причао о чика-Дану.

— је ли мама, што ја немам тате7... — питао је он матер.

Она му је увек околишала с одговором.

Чика-Дане толико му је био мио, да је у њему гледао оно, што је друго дете у своме оцу. Природна је то ствар. Ако му се које дете хвалило с оцем, хвалио се и он са својим чика-Даном.

— А мој чика-Дане 7... — поносно би се испрсио пред децом, када би му деца пребацила, да нема ко да га брани.