Žena

ПРИ

А ЕН А 141

опета оживио.., и још ћу више оживјети.. Јесте, ми ћемо оживјети наново једно поред другог... срећни... да, срећни ћемо бити... потпуно срећни...

Лијечник, (коме слиједи служавка, — уђе у том тренутку у собу: бези једне ријечи, приђе постељи и задуго прегледа жену.)

Он, — Ах! докторе.. докторе.. погледајте... буди ли се,.., шта лиг..

Лијечник, (пошље подужег пријегледа.) — Да..

Он. — Она се, дакле, буди... Ох!.. (Пољуби лијечника у обје руке.) А ја, који сам се негда хтио и убити.. Сјећате ли се2.. Да ме ви у томе нијесте спријечили... да ми се ви нијесте били заклели да ће она једнога дана свакако оздравити.. ускрснути..

Лијечник, — јесте... (Пошље мале почивке,) ја сам вам то рекао, али... искрено да вам сада кажем, ја у то нијесам вјеровао... никако више вјеровао нијесам!

Он, — Ах, докторе! ви ме, дакле, варасте2

Лијечник, (извуче из свог џепа једну малу хируршку кутију, па пошто ју отвори — извади из ње једну малу штрцаљку.) — Понекада је потребно лијечнику и лагати, да. не бисмо клонули и да нам не би загорчао живот.. Као. што видите, моје су вам ријечи улиле биле нову снагу, помоћу које доживјесте да видите ово чудо, које не само све нас без разлике, но још и цјелокупно љекарство — задиви... (Затим, наднесе се над жену и забоде ј0] штрцаљку у мишицу...)

(Вавјеса се сасвим полагано спушта)

Чин други.

(Иста декорација. Свјетлост дана улази кроз прозор, чији су зелени капци широм отворени. Једно мало зрцало виси о клину, на десноме зиду.

Кад се дигне завјеса, Она сједи непокретно у једној наслоњачи, гледајући с укоченим, упртим очима пред собом. Он је покрај ње.)

ПОЈАВА ПРВА.

Он, Она,

Он. — Мала моја Љубице, ти ме канда почињеш мало по мало распознавати2... је ли, да ме ти познајешг... Каког...