Žena

ВЕНА 145

изведен за поднаредника.. Милош је.. у једној трговачкој кући.. код свога стрица... мога брата Ивана.. у Америци..

Она. — Тако далеко!2 Али они ће ваљда опета доћи је ли2

дн,. — Наравно...

Она. — Пиши им што прије да се врате.,

дн, — Да.., писаћу им..

Она. — А хоћу ли их наскоро видјетиг

Он, – Видјећеш их... Она, — Али када2

Он. — Али нипошто прије.. два.. три мјесеца... Они су негдје далеко... Она --— Ах! дуго је то проклето вријеме! ја сам их

оставила тако младе! Кад помислим да су то скоро људи! Али, при свем том, видјећеш, да ћу ја њих упознати... но, ти се за то не брини!..

Он, — Али ти мене нијеси упознала!

Она. — Да.. то је истина... али њих! моју слатку, дјечицу... моје драге малишане.. Реци ми,. Јесу ли ме кадгод такву видјели2г Плакали су, је лиг Шта ћештр.. Морало им је тешко бити... Када нам дјеца буду дошла натраг... ми се од њих више нећемо раздвајати, је лиг,. Ми ћемо одавлен далеко отићи... сви скупа... врло далеко одавлен, гдје бјесмо тако несрећни! Тамо, гдје ћемо моћи да видимо мало божјег сунца... гдје ће све бити веселије, но што је то овдје, је лиг

Он, (окрене своју главу: сузе му теку полако низ јадно, жалосно лице, блиједо од узбуђења и згрчено од бола.) — јесте.

Она. — Да су нам дјеца сада овдје, ми бисмо одмах... без оклевања отпутовали. Зашто си их пустио да оду тако далеког... Негда си ми ти исти говорио, да нас никада неће напустити...

дн, — Али, тако је требало и морало бити.. Они су то сами хтјели., да би.. (нашавши један разлог) да би могли зарађивати свој насушни хљеб!

Она. — Зарађивати свој хљеб:2 Шта хоћеш тиме да кажеш» Он, — Кад сам те оно видјео у таквоме стању... главу

сам своју изгубио... нијесам знао шта се је око мене дјешавало... моји се послови окренуше некако рђаво... Она. — Шта!2 ми смо сад сиромашниг