Žena

ЖЕНА 319

На Стражилову 29. јуна 1919. (Рефлексија)

Ево ме на месту мојих давних жеља, на убаву Стражилову, на гробу бесмртног Бранка. На том светом месту, камо сам жељном душом од ране своје младости често залетао, стојим данас и клањам се праху бесмртног песника!

Сунце се примиче западу, славуљ тихо пева песму вечерњицу, цвеће шири загрејане груди и просипље мирис по ваздуху, а лаки поветарац тихо шапте сетном лишћу тајне душе своје. |

Из доље допиру гласи живота, оног веселог, сретног живота, кога је Брачко у песмама својим онако дивно опевао. Стојим непомично наслоњена на ограду Бранкова споменика. Гледам споменик подигнут из камења од свију гора наше данас ослобођене отаџбине.

Срце ми пламти, плови и топи у миљу и задовољству са неочекиване среће, а душа раздрагана и ускићена буди ми и оживљује већ давно замрле осећаје! Кличем: „Ао свете, мио и премио, красно ли те вишњи удесио“. |

Тако је Бранко певао, али није могао и осетити оно, што ми данас осећамо. Није осетио живота у слободи, није видео жарки сјај круне Душанове, која данас заокружи и загрли све земље и народе, који једним језиком зборе, једном душом дишу. Уздуж плавога Јадрана, тамо, где наранџе цвату, па све до хучног Вардара у срећи и слободи игра оно вито „коло“, које је још неумрли песник у бујној својој машти — у дивном свом „ђачком растанку“, повео.

Песник младости, среће и заноса, песник братства, слоге и јединства, песник прошлости, садашњости и будућности и свега, што живи и пева, весели и нада, окруни живот вечне љубави, среће и народног јединства и тако окруњен предаде га бујној младости, да у том знаку живи, живи до у бесконачност.