Žena

Пијанчева жена

Ево, овај нож сам му зарила у груди. Још је врућа крв на њему. Прекипило ми је, обневидела сам и ја сам једним дивљим ударцем ножа за свагда свршила са њим. Ено га ледена у другој соби на тлу, у локви своје зле крви.

Зашто сам то дивљаштво урадила Исповедићу вам се. Пре свега изјављујем вам да се ни мало не кајем што сам то страшно дело учинила. Жалим само себе, своју младост и убијену срећу и жалим она два анђелка, која сам са овим нечовеком родила.

Кад вам испричам а. мученички живот биће нам све јасније.

Био је млад, леп, весео, али лак на новцу, велик пријатељ чаше, за сваком се сукњом окретао, и у женском лову је био, признајем, сретне руке. И мене је, на моју несрећу,

уловио у своје вигове. Срела сам се с њим и он ме је ома-

бијао. Као да сам ослепила, превидела сам све његове мане. Била сам јединица богате куће. Моји мудри родитељи ни да чују за њега, али ја сам се узјогунила па или за њега или ни за кога. Отац ми је, у очајању, рекао: „рађе ћу те и мртву видети, него да будеш његова“. И мати ми је била противна и ако није била тако немилосрдна. Ја, јогуница, кад нисам успела лепим, ја сам једног дана просто умакла са њим. Понела сам само нешто рубља и одела и свој девојачки накит. Склонили смо се у неку малу варошицу. Он је добио неко местанце, које је набрзо због свог одвратног живота изгубио. Ја сам, у тешкој невољи, научила шити и радила сам за друге. Он се ни једнога дана није могао да одрекне крчме и рђава друштва. Кућевни живот му је врло брзо досадио. И ако сам га волела, угађала му и родила му двоје дивне деце, он је ипак сасвим занемарио и мене и њих. Све је јаче настављао свој стари лакомислено, пијаначки, коцкарски и блудни живот.

_ Долазили су ми многи гласници и говорили о неверству свога мужа, због којег сам презрела и богатство и угодан живот само да у његовој верној љубави нађем накнаде за сву тежину свога живота. Једни су ми гласници долазили у кућу из сажаљења, други из радозналости, а многи и многи из чисте пакости, да уживају у мојим мукама. Оставила сам на миру и захвалила сам им се, јер, напослетку, они су ми сви јављали сушта и страшну истину. Јављали су ми очевидно неверство мога несретника. Није ме се тицало шта су они при том мислили и осећали. Мене су ти гласови тако поразили да сам се осећала најнесретнијим и најпониженијим створом овога света. Душа ми се од јаких болова ускомешала и узбуркала, болови су ми кидали сваки живац, при-

тисло ме је тешко очајање и Је Ри р пута сам помишљала_

на самоубиство и на смрт.