Žena

И

о

слагале са свекрвом у избору, знате, свекрва је а глава је у је у кући, па ко ће јој рећи противног А и Милану Миленину допала се Радојка, па кад му помену мати за њу, он

"пристаде без речи. Посла Милена човека Радоју и Станији,

да пита за девојку. Станија ни да опепели. Зар да пушта дете од себе, и то чак у друго село» Не да она то. Па још да оде у задружну кућу, где је пуно народа, где и мушко и женско мора запети: Аја, не да она да јој се дете мучи. Али кад Радоје навали, а и Радојка одлучно рече да више неће девовати и чекати да седе плете попусти и Станија, и Радоје оде у Добродо, да види кућу Миленину и да свадбу уговара. Чу се да је Милена испросила Радојку за свога Милана, па многим није право.

== Пограбила се за имање Радојево, — говорили су.

Жао да јој је мало имања Јанкова, што је и њој и синовима

јој оставио! Многи су јој долазили и манисали девојци, Бога ти, Милена шта ти би, да испросиш Радојкуг Зар код

толиких девојака не нађе боље» А у твоју кућу свака би се

пограбила. Али Милена ви мукајет на све те разговоре. — Не брините ви моју бригу, — говорила им је. Кад сам умела иза-

брати добре снаје за своја старија три сина, нећу се бели

ни овде преварити. Нисам ја душманин моме мезимцу. —

Мазна је, — рече јој једном најстарија снаја. — И ако је, —

готово се осече на њу Милена. Имало је где, па сеи мазило. Али ће она бити добра кућаница. Моје ме.око никад до сада није преварило, па неће ни сада. Уговорише и за свадбу. Што се тај дан више ближио, Станија је све брижнија. Све се боји, намучиће јој се дете у туђој кући. Искупиле се девојке у Радојевој кући: спремају дарове, месе погаче и раде друге послове, па певају, да цела мала одјекује. С њима јеи Радојка. И она послује, па и она пева. Весела је, чисто је не бисте ни познали. А то баш Станију и чуди. Никад јој Радојка није била таква. Пајоји милои жао.

— Боже мој; — мисли Станија, — што ти је Бог казао Иде у своју кућу. Иде да ради и да се мучи, и опет је ве-

"села. Бадава, тако је речено. Дође и тај дан, да Радојка оде

у своју кућу „Стигоше сватови. Радоје добар домаћин Миленина кућа и богата и знатна, па много сватова.

Изведоше девојку. Она весела, као да се радује што ће се растати од оца и мајке, а Станија као убијена. Само плаче.

Па мало мало, а она тек изведе на страну Милана, па љуби

и чисто моли: — Сине, чувај ми Радојку. Не дај јој да претрже у раду, да ми се дете не мучу... Није ми она то научила. — Море, не брини, — теши је Милан, а готово и не

"мисли на оно, што му Станија говори. Одведоше Радојку "Станија оста да запева, као да је, не дај Боже, умрла Ра-