Žena

Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже „Боже мили, Боже благи, Та овоје, богме драги!

Па полете пред милога,

А он клону с коња свога Ао јада изненада!

Глава њему разбијена,

Рука десна саломљена,

Кроз завоје крвца лапи, Јадна мома руке склопи: „Па зар тако драги мој!“ „Само, душо, кад сам твој!“ · То рекоше, издануше,

На земљицу те пануше

К'о два бора усред горе Кад секире њи оборе.

Зорица је забелила... Двоје драги на носила, А сунашце види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа јоште била! Сунце наже на гроб сјати, Мисли да ће још устати, Ох, угаси сјајне зраке, " Ајде, сунце, за облаке! Што гроб ладни једном свати, Назад више он не прати.

; Бранко Радичевић