Zenit

Taaaaako, Prvi pokret nogu Ustaje se Neki mail grčevi kandžijaju poredani u slomljenom pravcu od palca na nogama do ramena. Trza se liho, mala omaglica trepće žmigavo uskrsnuće, pred licem pokrik Tumara. Tu Tu je, Huhuhu. Prozor, 333 dana kvaka nije taknula njegovu ruku, Otvaranje. Noć u svetlu i tami zbrkana, Neka iskrpana ćilimetina. Svetla se uginju vetru i plješću sebi. Svetla su, vele, poštene žene. On se ne može vise ni maknuti. Prokleti život. Bolnica pa ova svežina, Može li se on uopšte sećati svežega. Tristatrid. Zar se još ovde živi: bedo, ja sam mislio ti već odfućka svoju odlaznicu, Vetar u grlo nagrće niske stupnjeve, Uvija u sobe tisuću novih mirisa, grgoće i psiče Mesec se isčepio iz oblaka, kao komad govedine ponudio, stao na čistinu i mlohavo puza. 0 njega se prie vrljile, prilepile, prišarafile njegove jake oči u udove, u kosti, prenaša se na pod, na daske, krevete, lica Nemoguće pomaknuti Seee strooo. Bezmerno se oduljilo. On pada. Drhtaj pada. Mesec pušta oéi, On je pao, Opatica, njena belina, njena ruka, njeni prsti, njeno pero . Izveštaj lekaru: Broj 8, kraj prozora pao, Br. 20. levi kut, kraj vrata, vikao uplašen Spavanje i mir prestali. Učinila sve potrebno. Leži opet lepo pod pločom, Čaja? Ne, Kave? Ne, Što? Ništa! Čeka noć noć noć. Prokleti broj 20. Njegove ga oči streljaju. Čekaj. Ne može ga umrežiti. Čekaj samo! Držaće ga ceo dan. No No. Nije ni znao, da je tu dole trg, Oni dakle na trgu. Na bojištu posledni puta neki trg, Posle soba. Sebi se mora smejati Sretan čovek, Tko je ono brbljao o nesretnom svetu. Nema prostorne matematike. Hahaha, On ima sobu: suženu nesreću. Ali to je sanduče, Imamo mi i stihova o tome O da. On sapée; Suzila se suzna dolina moja. Smeje se dugo, Kad se ono smejao, Posledni puta, Poremećenje? Doktor do besa! Bukvani misle, da sam lud. Ja? Tko? Ja? Ti što brbljaš, kuš! Ja? Da ti mamu ... ti, . Pritegnut je ne može srnuti, Broj 20! Naveštam ti rat. Razumeš podrtino, Suzna, Suzna, Zadaviće on toga dvadeseterca. Kreten. Što? Četrdesetosam ušesa skače u napetosti. Soba sluša. Otvorena usta. Buka, na trgu povici, urlanje. Urlanje, On se najpre isprsio, uzdigao, nagnuo k nogama, pridigao, stao i zaokružio oéima. Ne, ne, mora se tamo. Jedan glas mu dere bubnjište. Mora, mora, mora. On pokreée svoje oklevanje. Mice se, O da. Tamo. Stoji. PRVA MINUTA: Trg nakrean. Crna slobodna biéa, Usko se drže, zmotavaju, prilepljuju, Onda urlaju. Onda šute. Onda govori jedan. Onda povikivaju, Onda govori drugi, Onda viču.

On uspravljen, namršten, pruženih dalekih oéiju. Pred skok drkéu Potresa mozak jedna zaboravIjena čegrtaljka, Kroz meso prcseca nešto hladno, vice: dolazim, Isceren bledo, nepomiéno iznutra okrvavljen, Što? Dakle na to? On? Ravno su učavljene oéi njegove na sredinu trga, govornika u ernom, Govornik ima bleštave usne, éelo gore, ruke dejstva. Grozniéavo udaraju nove zrake, u zatiljak dakéu i motaju se u njegove oči: Žalci, Broj 8 kreščenduje Još još još. DRUGA MINUTA: Kreščenduju oči. Pogledi tapću: ovamo njušku, ovamo. Govornik govori, U ime prava Ijudskoga, u ime velike Ijubavi naroda, ima se naša, odvajkada slavna, obala dati nama. To je naše. Večno treba braniti pravo ljudsko, jer na tome ima svet graditi, Svakome dopuštamo da živi u slobođi, nigde ne ćemo nasilja , . , pravo čoveka , , Kreščenduju, kreščenduju. Dole plovi neko stezanje, Praćaka se crni govornik u grču otimanja. Pritezanje u njemu raste kako duboke skokove osećaja duša u očaju? Tko vidi nemogućnost apsorbacije svega sećanja? Duboko se uvreži maljušni satan u prorove i grebe kao pusti očajnik. Postoji li božanstvo u prodoru k nepoznatoj sili nagona, koja pozna ton dinamičke urvine, Bili pasivan, žeđa miran mozak, TREĆA MINUTA: Oéi njegove neprestano pitaju Oči njegove žegu porazno, Porazno. Sad, Sad, Ršum Žeže li? Ne? Dakle ne veruješ? Sedmi oktobar Seđmi. Straža i ja Lepe sinonime, Glupo Glupo ja gledam. (Oči imaju nisku notu.) Dan. Satrapski dan, Časovnik nigde. Sećaj se: drkću mamuze, lupanje, šum i žvižduk, Oštro upiljeno ravnogledanje. Ja vas pozdravljam, službeni glas, Pokriven je vaš glas: Ti si to dezerterče Što? Ne znaš govoriti? Meketni pasja . , Pokorno javljam, tu sam i svet je lep, Taako Dva položaja sutra napred, Hulja je éovjek dezerter, (Oéi imaju jaéu notu). ČETVRTA MINUTA: Oéi u uskom i širokom mlazu, Ponovno: oéi uskom i širokom mlazu, Osam sati, dan iza. Dakle još živ, dezerterée Jest, pokorno , , , kako to stojiš? Mrcino lena, u što si prevalio godine no . , Pokorno javljam, da nisam mrcina Šuti, suncc ti majéino Dvostruko vreme na izvidnicu , . Posve. posve. Pokazaéu ja tima gadovima, U meni: gutanje pljuvaéke, sapinjanje grkljana, u glavi nekakovo vatreno pogano kuršumljanje. Odlazi! , . Prestaje svet kao lepi ovoj mojih oéiju , . PETA MINUTA: Oéi suzuju mlaz, spuštaju se, 0 beše veé dan. Sam posve sam bežim sa izvidnice, Drugovi lepo legoše, nema ih. Da, Krv je svakako promoéila tlo, ali sunca je i zemlja ce biti po starom. Stadoste, Došao si, gde drugi? Pokorno javljam; sam sam, Ti titi sam? Pa? Spavasmo. Mirno i sablasno, Časovi tuku sve, Lepo je biti uljuljan, Ustaj, lenéino dezerterska! Vî nada mnom. Imam oéi vazda spremne, Odmah u izvidnicu, Brzo i daleko, Idemo i gadaju nas. Što ja znam, ali brzo ostah sam. Da H si pucao Da, A, a a, jesu li na tebe pucali, O da vrlo pljuštavo, Mamuze vaše užasno cikte. Ja ponavljam sebi: éudo naboja ispustih, ne okrnuh ni crêpa u selcu, ni ptice ni strvine, Ništa. Samo kadgod bojim se; je li od mene koji kukéié u vazduhu übijen? ŠESTA MINUTA: Oéi besnije tuckaju: Onda skočiste najednom: u selu u sobi ja i žena. Neka žena mi dade sebe, jer veli imam pogled sanen. Ne razumch ja njen jezik, ali razumeh nju, Podamnom se ona

10