Zenit

je sasvim netačno, pošto kubizam prvobituo nije imao nikakovog kontakta sa crnačkom plastikom, ciji vaskrs u Evropi, naprotiv, uvetovan je i rezultira bas iz novih pronalažeuja samoga kubizma. Glas kojim govori g. B. P. upravo je »jako podignut, a ton nasrtljiv« kako on veli za sve one koji su mu toliko mrski i premalo »kritički«. G. B. P. ustrajno i žučno prkosi (što nipošto nije ucenjakova vrlinaî) anatemisuéi crnaèku plastiku i sve ujezine zaštitnike sa nekog opšteg »estetičko-umetničkog gledišta«. On van nje traži neko opraydanje za negaciju, sto je i njegova temeljna greška. On doduše ostavlja i za sebe odstupnicu, ko iz neba pa u rebra veli : »estetičko ocenji.vanje nmetnickih delà je cisto stvar licnog ukiisa«. Ovo rmi je ujedno i jedino priznanje a povodom te izjave mi smo očekivali, kako ce g. B. P. izneti samo svoje lično gledište i ocrtati svoj lični stav. Ne rai smo se prevarili, poste je to bio samo lepak za slavuje. On nasrtljivo i bezoeno piedira za svoje »objektivno« i autoritativno pamfletisanje. On veli »merodavan je sud samo onoga koji zna« a mi smo gore na nekoliko primera pokazali, da je g. B. P. baš onaj koji nezna. Poredaéemo još nekoliko takovih primera, katastrofalnih po njegovu »umetničkn« reputaciju, koju on bezuslovno kod nas ima, a ti primeri kao i sve ostalo, treba da gaza uvek izbrise iz oblasti njegove negativne vrednost! »irapresije« i »ekspresije«. Za ocenjivanje umetnickih delà, veli »potrebnî su racionalm logicki dokazî« ili »lepo je sve što budi u паша osećanje finijega roda« umetnost je za njega u »sve tačnijoj î preciznoj istini, ka sve potpunîjem i tačnijem proizvođenju prirode« ima za njega dokaza »estetičkih i poluestetičkih uživanja«. (Uživanje je kojitus, alkohol, saiama a ne uraetnost!) Ako je to sve umetnost, ouda je doista ona suvisna. poste je svaki otac svoga deteta, svaki bik svoga teieta, svaka kuja svoga steneta, najsavršeniji umetnik, pogotovo, ako »ekspresija« t. j. obrada po g. B. P. ili »impresija« t. j. poetska strana umetniekog delà« (divno, zar ne?) odgovara njegovim principima »lepote«, tira vise, Sto za njega još uvek »najvisa umetnost je uvek bila realisticka, veristicka, naturalisticka.« (Jadni Zola !) Doista bila, bila! Da g. B. P. je progovorio i bacio prljavu »aristokratsku« rukavicu, poste »se pasivnom politikom preziranja ili ravnodusnosti naprecîak ne übrzava«. On je progovorio, nespretno, neznalački, reakcionarno, žnčno, uvredljivo iako mi znamo neke slučajeve u nasoj zemlji, gde on nije progovorio. I bolje je, da se ne postidimo umesto njega, jer crnačka plastika nema nmetničke vrednosti samo za to, sto »utisak je divalj, divljački« i sto na pr. jcdna od njih »po nakaznoj, odvratnoj ružnoći svojoj« pada u nemilost g. B. P. koji je onda radi toga svrstava u »nižu kategoriju«. (Predivan primer diletantizma!) Ovakav covek, doista, n stanju je, da jednog dana porece umetuicku vrednost mnogim srpsko-ruskim ikonama i freskama samo radi toga, sto su mnoga lica ružna i sto uvek nisn baš »naturalisticki« rađena. On bi bio u stanju, da poreče na pr. svaku umetnicku vrednost jednom geniaînom pesniku, ako je po zakonu prirode - ružan, grbav ili éorav. Ova velicajna otkriéa potrešće brda i doline. (Ljuti »laf« oseéa se gladan!) Pa opet ono, gde govori o »razmeri« udova i mišića u plastici (kao da je plastika modelovanje mi šić a a ne svladavanje prostora, ovaplocenje forme i materije!) pa definicija umetniekog delà je »adekvatna ekspresija inferesantne impresije« sve to odaje siromastvo jedne sove (simbol mudrosti!) koja čuči za vratom umetnosti, umesto na kom ćošku biblioteke, a kad ukne kao ova, triput na x potenciju, zavije nam u sirokim stepama stomaka. »Opet su noge ovoga kipa, od kolena do stopala, su vise kraike; članke je vajar uopste zaboravio da meine«. Siromah vajar, pošto je dobro znao, da su clanci, ruke, nos, usesa i t. d. posve izlišni u plastici dobio je samar isto kao, da je te članke zaboravio metnuti u ladetinu. Klasican je to primer nepoznavanja predmeta, o kome g.

B. P. koji »zna« iioće »iiaucno« da pise. Idemo dalje; »Ta delà samo vređaju. Ona stoje esfcetički niže od umetnosti životinja«. Crnačka plastika je za njegovu presvetlost »grozna i ocivratna«. Po svemu ovomc se vidi, kako bi opasno bilo »esteticke« principe g. B. P. privoditi, recimo u život. Kad bi kojorn nesrecom g. B. P. bio ministar unntrašnjih delà, on bi bezuvetno dao sve ruzne ljude postreljati ili kundaöiti, bez obzira na njihovu stvarnu i praktienu vrednost. On bi po svoj priiici, sebi dosledan, otvorio »Esteticki Harem Lepote i Uživanja« za muško i žensko, sto bi svakako zasenilo slavu i legende o turskim sultanima. Kvo dokaza, da je ta estetika i sa socialno-etičkog gledista očita nevitalnost, zabluda, kulturni defetizam i degeneraeija. Kada na pr. g. B. P. ima osecaj »apsolutnog divljenja«? Onda, kad takovo »osećanje dugujemo samo ištinitosti reprodukovane prirode« Najmanje vec dva decenija trubi se u svini zemljama, da, reprodukovanje nije umetnost nego veština, cernu Zenit i zenitizam u nasoj sredini vidno služi za primer umetnost je apsulotno stvaranje. Ali, g. B. P. nema talenta da progrès! ra nego samo da regresira. »Crnačka nakaza« - veli on »plod detinjaste i primitivne maste«, koja se »u glavi zdravog civilizovanog coveka ne bi uopste mogla začeti« jao, kao da »civilizovani čovek« (gde je taj ? ) uopste može biti zdraviji od primitivnoga. G. B. P. nadalje neukusno naziva spise i »misli u koliko ih ima« gg. Ajnštajna i Hauzenstajna »budaiištanama«. pošio on svoje voljno zauzima stav visokog auditora, ne mogavsi od pristranosti osetiti niti razumeti, da je bas Ajnstajn jedan od ouih retkih koji mnogo zna ju i »najracionalnije« barata mislima i pojmovima, koje dobro važe, cesto možda i na štetu svoga stvaralačkog instinkta. (O Karl Ajnstajnovira delima bilo je govora u Zenitu ciji je on i saradnik). Napokon, što da se toliko bavimo, (jedamput je ipak bila stvarna potrebal) cudimo i očekujemo od onog obienog coveka, koji jos danas ponavlja salonsku teoriju »umetnost radi umetnosti esteticki i umetnički jedinu taenu«. Zato za g. B. P. postoje i takovi umetnicki problemi i realizaeije »koje se nedaju opšte umom zamisliti«. (Ogranieen je um svijn onih, koji ne mogu bar s njime sve zamisliti!) G. B. P. ne muze zamisliti na pr. plastiku, na čijoj frontalnoj površini mogu biti predstavljeni i oui delovi koji su nevidljivi. (Vidi reprodukeije Arhipenka i Pikasa u ovoj svesci!) G. B. P, cak ne može ni da zamisli, a celi niz novih umetnika veé je davno realizovao takova delà: Arhipenko, Pikaso, Šagal, Leže, Fajninger i dr. Sto bi rekao g. B. P., da vidi sliku ekspresioniste Rusa Mark a Sagala, gde se u glavi jednog teieta vidi takođe: krava, žena koja muze kravu, posuda i dr. On bi izustio kletvu i anatemu u ime »zdrave i visoke umetnosti« evropske, što joj i sami najbolji Evropejci bas odriču. Slika bi ipak ostala kao realizaeija. i doista nema dokaza za protivnika ci ja je glava suvise tvrda, a da bi joj se mogao nabiti bar jedan »kubisticki nos«. Po sto g. B. P. vrlo uspesno brka na pr. pojarn civüizaeije sa pojmom cisto g elementarnog stvaranja umetnosti, on se na kraju krajeva spusta »odozgo« u dolinu suza kao sv. Jovan Krstitelj anatemisući »mlade«, koji će protiv njegove voljice definitivno uspeti, da oslobode umetnost od »uživanja« i ispod jarma bradatih »aristokrata« (ciji dolazak proriče g. B. P. ponovo za jedan ili dva decenija!) Ti »mladi« počinili su za njega istorijski zločin »s ukidanjem svega onoga što je civilizacija s rnnkom stvorila« na pr. »mucanjem . . . s ukidanjem interpunkcije, s ukidanjem gramatike« i dr. Oh, divne li civilizacije, što nam je n amanet ostavila veliko delo : interpunkcije, koja je nostalom potrebna samo analfabetima. »Öim je pritisak odozdo, kao danas, suvise veliki, on mora biti vraćen na svojn meru odozgo« ovo je bitni stožer cele rasprave g. B. P. i ovde treba potražiti polaznu iačku svijn ispada novoga datnma, s pri-