Zenit

je Никола Тесла откривач бежичне телеграфије. Добро, за нас ништа ново јер „Зенит“ je y својој 15. свесци 1922. штампао неколико мишљења: француских, енглеских и америчких научника о томе предмету. То ce додуше нигде није споменуло, и ако то тражи лојалност сваког васпитанијег човека, па макар и не био инжењер или новинар. Срамота je, што je уопште могло да буде одржано неко предавање о „ инжењеру “ Николи Тесли, као рецимо о инжењеру Николи Пашићу. Срамота je што о великом проналазачу и електрогенију држи предавање инжењер, чију би славу несумњиво дочекао и Никола Тесла да је остао y овој забрављеној земљи, где je успео један инжењер да постане доживотни отац државе. Није нам само познато, дали Никола Тесла као једини Србин носилац Нобелове награде, да ли je он члан Академије Наука? Што није, то je ваља зато, што je Пречанин и Американац и што нема ни једне тетке y Београду. Он je само „дописник“. Тесли je посвећена прва зенитистичка књига Љубомира Мицића: Кола за спасавање!

Плава Птица.

Плава Птица. И ако je спомињемо, није вредно спомена њено гостовање y Београду. Кабарет „Плава Птица“ (у Београду под именом позориште) није на висини ни предратних кабарета. О духу и духовитости ни трага. Јер господин „конферансје“ уопште не зна шта je то. Он са својом „духовитошћу“ не би могао да ce појави недељом по подне ни на бившем Малом Калимегдану, поред „првог српског имитатора“. Илустрације не могу да надоместе сцену y ником случају. A фолклор? Фолклор je тако дилетантски изнешен, да је проста заблуда говорити о нечем уметничком код „Плаве Птице“, која по ничем није досегла ни чубурског „стила“, a камоли да га је надмашила. Тек по који штимунг je y eneo, али никада y целини nero само на моменат, па опет бескрајна лимунада!

Zenitistische Demonstrationen in Paris, oder Paris in Alfred Kerr.

Zenitistische Demonstrationen in Paris, oder Paris in Alfred Kerr. Lieber Herr Alfred Kerr! Dem Mitarbeiter des „Neuen Wiener Journals“ haben Sie wörtlich folgendes mitgeteilt: „Der kleine Zwischenfall, dass serbische Studenten mich unsinnigerweise beschuldigt haben, zu Kriegsbeginn das blöde Gedicht Jeder Schuss ein Russ, jeder Stoss ein Franzos“ verbrochen zu haben, war erheiternd und anregend, Den Zwischenrufer habe ich mit einen temperamentvollen Protest gleich entwaffnet, das Publikum für mich gewonnen und selbst die kleine serbische Gruppe meiner Gegner anscheinend so sehr übeizeugt, dass sie beim Schluss des Vortrages nicht weniger applaudiert hat als die Masse meiner französischen Zuhörer*. Was können wir auf dieses sagen? Dass ist eine Dummheit, mein lieber Herr! Dem Mitarbeiter des „N, W. J.“ haben Sie nicht die Wahrheit gesagt In Paris wurden Sie nicht von serbischen Studenten ausgepfiffen, welche überhaupt nicht wissen wer Alfred Kerr ist und welche sich noch weniger um Ihre Lamentationen für „geistige Annäherung“ Frankreich und Deutschlands

година VI ЗЕНИТ број 40