Zenit
зенитиста, онда je вредност Ковачевићеве поезије још очигледнија и сама собом најбоље оцењена са свима оним песницима, са којима je он y недопуштеном и крвном сродству. Ваљда из родбинске љубави, очеви његове поезије су многобројни, да не кажемо; свак je помало отац Ковачевићеве поезије. To je чак и „Мисао“ јасно показала. A зна ce; где je пуно баба ту су килава деца!
Tri poema. Аутор Станко Томашић. Издање „Рефлектор“. Ни површном читаоцу није тешко утврдити, да су ове поеме плод зенитистичке школе и зенитистичког покрета, чије постојање тако радо одриче Станко Томашић, за кога знамо како дише и колико пута y секунди. Али упркос тога „уважени пјесник и новелиста" постао je заштитник свих антизенитистичких књижевних бандита y Загребу, који су ce y последње време толико расгоропадили, да памет стане онима, који никада нису поклекли y борби и за њихову слободу стварања, и за њихову „нову“ и „оригиналну“ поезију и све друго. Доиста, одувек je било тако: y борби кукавице никада не суделују. Они кибицују и врло често подмукло симпатишу. У борби су следбеници последњи али при убирању плодова епигони су први међу првима! У даном моменту, разуме ce, све je њихово дело, све je њихова заслуга, јер они опрезно газе стопу y стопу за онима који су y првим редовима борбе и којима из чистих симпатија често пожеле да сломе врат. Они путују као сени. Па кад првоборци, који су увек усамљени (у нашем случају зенитисти!) буду привидно оборени или им насилно и вештачки буде одузета сва њихова вредност ето их гомиле епигона са свих страна, који облаче одела својих „палих“ другова, заузимајући њихова места и њихове гестове. Ето их увек са белим заставама „победници" над победницима! Увек y таквим случајевима слава им не гине a признања пљуште као из облака. Ово je најважније што има да ce каже поводом поезије Станка Томашића и његове нелојалне улоге, коју je он одиграо последњих година, y јеку најодвратнијег угушивања ЗЕНИТА и зенитизма. Његова „оригинална" проза (види Пољански и др.!) кроз коју не тече ни кап органичке крви његова „нова“ поезија (види Мицић и др.!) која ce дави y поплави символа и речи, не могу сс да сакрију пред будном савести још увек живих зенитиста, пошто они будно прате сва криумчарења y нашој савременој књижевности. Поред свега, значајно je и то. да Томашић није сматрао за опортуно, да пошље своју нову књигу ономе ЗЕНИТУ, коме он има да захвали готово цело своје уметничко васпитање. A таквих je много већ данас. За ту очигледно нечисту савест ми доиста нисмо криви, али потребно je пречистити текуће рачуне: ко није човек тај није ни песник! To je од увек за нас најважније и најтеже мерило.
La Civilisation Yougoslav. Аутор Cte. Louis de Voinovitch, Paris. Када he већ господин конте да увиди, да je „југословенска ци-
année VI
31
numéro 41