Zenit

левичарских струја“. To je парола, која путује баш y време када ми највише растемо, a они виде само своју жељу „опадање“. Али и тај часопис je умео да прогута по нешто из зенитистичког вилајета, макар ce видно налази y антизенитистичком табору. (Мих. С. Петрова, коме je стало до „друштвеног положаја“). A тако je са свима осталима. Сви сарађују на антизенитизму. („Љубљански Звон“ Фран Албрехт и Дебељак. „Критика“ Видмар и др. „Младина" и покојни „Трије лабодје“ Подбевшек, Когој, Т. и Ф. Краљ. У Загребу: благопокојна „Критика“ Донадини, Ујевић, Миличић, Беговић, Бублић, Кулунџић, Крклец и она остала многобројна легија зенитистичких епигона, плагијатора и издајника. „Југословенска Њива“ Станко Томашић, Антун Барац, Водник, Вернић, Дворниковић, Анђелиновић и др. „Савременик“ Љубо Визнер, Август Цесарец, Мирослав Крлежа. „Ведрина“, Галогажа, и остали новинари. „Књижевник“ А. Б. Шимић и брат. „Књижевна Република“ Драгиша Васић и горе поменути. „Литература“, „Наша Епоха“, „Коприве“ са својим уредником Ка. Месарићем и „Вијенац“ са уредницима: Немети, Николић, Мурадбеговић, Невистић улепшавају овај венац антизенитистичке славе, поред „Нове Европе“ Ситон Ватсона и Милана Ћурчина). Па како je то, да je ЗЕНИТ и ЗЕНИТИЗАМ неозбиљна и смешна работа, кад његови епигони поменути и непоменути, његови бивши сарадници и следбеници без изузетка, налазе тако видна и одлична места и y „академским“ редовима дичних носиоца нaшег културног живота? Желели бисмо да чујемо на ово питање бар једном јасан и стваран одговор. Јер, како је то, да све што ce je јавило y ЗЕНИТУ, да je све прогутала помрчина a чим je то исто ван ЗЕНИТА, не фале ни панегирици ни одушевљења. (Јована Бијелића je ЗЕНИТ први оценио као „најпозитивнијег репрезентанта“ нашег новог сликарства a Марин Тартаља, Сава Шумановић, Г ецан и многи други y право време, још 1920. и 1921. нису били заборављени. Сетите ce још изложбе савремених париских сликара: Пикасо, Делонај, Сирваж и др. кад су y ЗЕНИТУ, онда су мазала. Када су ван ЗЕНИТА, онда су генијални или класични). Али нека ce утеше наши безбројни непријатељи; они неће ни тренутка остати неразумљени ни од нас ни од наших потомака. Ми y целости разумемо њихову „културну“ политику. Ми разумемо њихову књижевну спекулацију. Ми разумемо кабинетске сплетке и салонске похлепе за каријерама. Ми разумемо цело њихово камелеонство и полтронство. Па ипак, има нешто што ми доиста не разумемо: где je морал и савест ових „водећих" група и људи? Где je творачка снага ових европских скутоноша? Где je знање ових сомнабула наше књижевностиуметности? (Исидора Секулић путује сваке године y неку другу европску библиотеку, да y коферу превезе своје мртве студије берзанских величина). Али молићемо где су записи о нашој

année VI

numéro 43

4