Ženski pokret

ИЗ МОЈИХ ВИЗИЈА

Kao два усијана жарача нешто упире у мој потиљак, а слатки бол срца одзива се на то Ти си то за ким поглед иде. Мучиш се небу. У лету своме си висине метра од једног мутног љигавога рита. И ох Боже! ти се бориш, падаш ниже! Брзином стреле ево ме теби. Мој си! Око паса те хватам, а предњим делом стопала тискам свом снагом ваздух испред себе и с пленом својим бежим висинама. И море боја, светлости, етера стопи се у једну несвест. Ни лета нема, нема тежине; ни ваздуха, ни нас више нема. Царује само наша врела љубав. Зар није тако било? И ти се сећаш! И ко се не сећа да је тако било!...

Нада Јовановић

Лис т а к