Ženski pokret

„О, ВРЕМЕНА, О, НАРАВИ!“

Код Десанке Н. скупило ce неколико њених другарица. Оне су јој тај дан тражиле, да ce могу слободно наразговарати, и она им га je дала. Једанпут месечно. И после пола године све су тврдиле да-им je то најпријатнији дан. Нису лагале, ни правиле сплетке, али су волеле „да знају истину“ и да прорешетају јавне и тајне тајне свих познаница и познаника. Међу собом су биле искрене и волеле су ce. Слушај, Десанка, a где je онај твој лепи рођак с којим си нас некада давно упознала? — упита црнпураста и враголаста Јелица. Који? Ја имам неколико рођака. Звао ce, чини ми ce, Драгутин. Био je плав, врло леп и елегантан. Ах, да, Драгош рече Десанка и нека сенка јој пређе преко лица. Овде je. Бога ми ја сам мислила залутао y какву европску престоницу. О, њему je и y Београду добро упаде друга, најстарија другарица, Он je на великом положају. Виђам га и увек ме поздрави. Врло je фини. A je ли жењен? упита Јелица. Није одговори Десанка. Па што га не доведеш кад je мешовито друштво? Не говорим с њим. Зашто? Откад? Има више од десет година. Још пре рата сам ce посвађала. Како си смела! И какав je то крупан узрок морао бити? Па и није баш крупан одговори домаћица и замисли ce. Испричај нам. — Не могу. Требало би да почнем издалека. Накратко не вреди.