Ženski pokret

казује се тим потребнијим, што извесне душевне болести могу да остану незапажене (односно могу бити схваћене као непажња, немар и т. д.) и што такви болесници отежавају рад у школи. Предавач је то питање покренуо у неуро-психијатричној секцији Српског-Лекарског Друштва, у Београду.

II. Г. Прибићевић о женском праву гласа.

У име Самосталне Демократске Странке, на позив Женског Покрета, говорио је сам шеф странке г. Светозар Прибићевић, народни посланик. Женско право гласа данас је само питање опортунитета, почео је г. Светозар Прибићевић. To је питање начелно решено код свих културних народа. Први су то питање решили Англо-Сакси, раса чије су жене од увек поштоване, слободне и утицајне. Ипак су разне политичке странке то питање разно посматрале. Интерееантно је напоменути да је приликом дебате у Енглеској о женском праву гласа у самој влади мишљење било подељено. У кабинету Асквита чланови се деле на две групе. Једни су за право гласа, други су против. Док сам шеф кабинета, Асквит, говори против, његови чланови кабинета Лојд Џорџ и Едвард Греј су за. Ово питање треба третирати реалистички, али се то не чини. To питање није решено код нас Балканских Словена. Ако се жени даду политичка права да ћe тада она оставити своју кућу, није потребно више ни говорити. To су доказале жене иа западу, које имају политичка права Затим г. Прибићевић износи историјат борбе странака у Белгији. Кад су из партизанских разлога и сами социјалисти били против политичких права жена, а клерикалци су били за. Питање се проматра са гледишта опортунитета. Да ли је јавност зрела за то питање. У Француској имамо интересантан случај борбе око тога питања. Француски парламенат дао је политичка права женама, али Француски Сенат их је укинуо. Постојала је бојазан да уласком жена у политички живот не однесу победу екстремни елементи политички. Па и та је бојазан отпала. У Немачкој одржан је размер. Тада се истицао аргуменат: да кад се гласови само дуплирају, т. ј. пошто

Другарски састанци Жеаског Покррта