Ženski pokret

Треба само пролистати тај часопис, да се увјери, јесмо ли ми век онда радиле за те циљеве. Г. 1919 говорио је посланик Хрв. Пучке Странкe (која такођeр има кршћански програм) у парламенту за жeнско право гласа. То јс било у вријеме, када су се још ријетко на ономе мјесту чули такови гласови. Није дакле тактично, није у интересу циљева Ж. П. одбијати сарадњу једнога великога дијела жена нашега народа. Ја говорим овдје о Женском 'Покрету, а не о феминизму, и чиним то свјесно, јер мислим, да нам ријеч феминизам не означује исти појам; бар ми, кршћанске жене не мислимо о феминизму исто што и г-ђа Хлапец. Ми желимо ослобођење жене, али и појам слободе нама очито није исти. Феминизам нама није неки фантом ни идол, којему треба све жртвовати, под чијом се заставом треба борити макар и »гнусним неморалним. и опасним оружјем«. Морал је виши идеал него феминизам. Ми желимо и морално ослобођење, као што је црква ослободила жену •од поганскога схваћања и дигла је на олтар. Ово одговарам као кршћанска жена. Сада још неколико ријечи само као жена мати јавна радница у истоме лицу. У чланку се госпође Хлапец толико пута помињу ријечи бреме, терст, оптерећење, тегоба, а тим се ријечима крс-ти женина дужност да раћа и подиже дјецу. Ако се још к томе искључи социолошко бреме, као што се у овоме чланку чини, и говори се само о женином биолошком бремену, онда су ове ријечи овдје посве на кривоме мјесту. Здравој и нормалној жени материнство јс извор толиких радости, и ситних и великих, да јс она обилно награђена за своје физичке боли; а што се тиче тврдње, да жена мора развијати исту дјелатност као мушкарац, то нс стоји. То је феминизам тврдио у својој старијој већ прежи вјелој фази жена мушкобања, и та Је тврдња данас напуштена. Данас феминизам жели у једну руку да ослободи жену као индивидуум и да јој омогући потпун живот, т.ј. да јој даде прилику, да развије све своје способности а у другу руку да реформира друштво тако, да жена уноси чисте своје женске вредноте У разне стране људскога друштва. Оно прво бит ће могуће женама, које немају материнских дужности уопће, или кад немају материнских дужности. А има доста жена, које не рађају и не одгајају. Кад би их пак и био врло мален постотак, онда ври једи у име праведности да се боримо за њихова права. Да Је »узорита нетакнутост жене била, (или јест) често откупљена по цену њене животне енергије” то мислим да је тврдња, која се често чује, али је неоснована и недоказана. А сигурно је, да је теже било женама, које су само имале задаћу да буду „часне« него ли је данашњим женама у животној борби. Живот жена, које се нијесу удале, сматрао се некоћ промашеним, а њихова незапосленост у јавноме раду дала им је времена да о том размишљају и стварала је тужне типове усидјелица. Познам немален број жена неудатих, које не живе сполним животом, а у су погледу узорито изграђене и сређене душевности, и корисни културни радници. Поштивање чистоће није измислило кршћанство оно је очито у људској природи. Весталкама се у Риму исказивало необично поштовање, док је тај исти пагански Рим у неморално већ Аугустово доба прогнао пјесника Овидија, који се дрзнуо јавно узви сивати сексуални нагон. Сексуални Је нагон најгрубљи изражај грубе природне силе, а чему баш његова права толико поентирати у исти мах, кад се намијешта тако одлична борба природној снази, која иде за расплођивањем људскога рода? Тај груби природни нагон има своје право само онда, ако се код мужа и код жене откупи мноштвом свих оних жртава, што их оцу и мајци „доносе на свијет дјеца? Жена, која имаде дјецу, често не

ће моћи да држи корак с мушкарцем у јавноме раду. Јер, да се са социјалног гледишта и уклоне све тешкоће, то постоје још физиолошки разлози. Али физиолошке тегобе лако ће поднијети жена, која је спремна, да своме мужу буде жена - не љубавница, а дјеци мајка. Задаћа је феминизма, да удеси социјалне прилике тако, да оне не отешчавају жени уз јавни посао вршење њених материнских дужности и да тако одгоји друштво, да оно поштује те њезине дужности. Што она не може у јавној некој служби да даде квантитативно, можда ће на многим мјестима, баш по своме материнству да даде квалитативно. Друштво ће можда који пута и штетовати с једне стране, ако жена буде запријечена бригом око своје дјеце, али ће с друге стране добити, ако она ову дужност испуни како ваља. А хоће ли жена у своме душевном развоју трпјети, ако је буде везало њезино материнство? Мека ми буде опроштена неделикатност, што ћу овдје у неколико редака говорити о себи. Последњи број Ж. П. нашао ме у болници за заразне болести у болесничкој собици крај кревета мога бо лесног дјетета. Јер дјетету више није „пријеко потребна" моја њега, морам да га за који дан оставим, јер ме зове моја јавна дужност. Ма да моје дијете није више физиолошки уза ме везано и далеко су дани, кад сам га дојила, осјећам, као да се кида стотина златних нити, које су све везане за душу и срце. Говорити о тегоби вршења такве дужности, то је говор с другога планета. У оваквим часовима женина душа толико прима, колико не може добити студијем од више година, читањем најбољих књига и путовањем по великом дијелу земаљске кугле; а даје толико, колико не би могла да даде ни на којем мјесту у свијету. Волим своје звање, не сматрам га само материјалном коришћу: оно ми је много, много више, али не допуштам ономе мјесту предност пред овим. Не треба природу нападати с њене најбоље стране; не треба сакатити женину душу уништавањем њезине жеље за материнством. Ако се хоће помоћи, нека се захвати V проблем са социјалне стране. Она тврдња, да се људство множи геометријском прогресијом, а земаљски продукти аритметијском само је крилатица, која такоћер није утврђена, а на тој се лабавој подлози много гради. Зашто баш од медицине да очекујемо ријешење проблема? Зашто нас не би више занимала агрикултура, која ће присилити земљу, да више роди, да више људи прехрани? Не би смо ли радије мислиле на то, колико би се људи више прехранило на свијету, кад би се сви подједнако хранили млијеком, а не би једни поједали врхује, а другима остављали голу сурутку? Ја се надам, да ћемо у Ж. П. доскора угледати чланке, који се баве питањем здраве исхране (Немачка и Данска увелико су у томе напредовале у ратно вријеме) дјечјих забавишта, савјесних његоватељица и др. Којим ћемо правом да се у свом програму поносимо пацифизмом ако уза њ ставимо и убијање живота у првоме заметку? Загреб.

Професор д-р Божена Дежелић.

„Све ће спајати један идеал...“

Ове речи из књиге „Култ Рада“, чији је аутор познати социолог, професор економије на университету у Београду, Д-р Драгољуб Јовановић („Култ Рада“. Издаје .Рад", Београд, Дворска улица 3. Цена Дин. 12.—), природно не односе се на све људе, јер би била утопија мислити да би било то икад могуће. Оне позивају у један ред оне, којима ово материалистичко доба још није било у стању убити веру да је могуће остварити један изме ћу највећих идеала човечанства, идеал социалне правде. Говорити данас о идеалима баш није много рентабилан посао, јер значи пркосити свим идолима, којима се клањају управљачи друштва и државе, значи изазвати у јачу борбу све мрачне страсти, које се пројицирају у силу и насиље. И чак кад се нарочито позивају радници, жене и омладина да остваре идеал социалне правде, то је по данашњем схватању већине савршено нереално. Зато је ову значајну књигу прећутала скоро цела наша штампа, која живи од сенсација. Али жене треба пре свега да поздраве ову књигу, јер их не третира, као што се то обично чини, као створења која оживе само када се говори о шминки, тоалетама и флирту, и која су још згодан објект за вицеве из љубавног и брачног живота. Аутор књиге „Култ Рада“ им исказује поверење и тражи од њих да се приме једног врло озбиљног и тешког посла социалног васпитања, да се оствари идеал социалне правде. Менталитет данашњег друштва, и још нашег друштва, апсолутно није наклоњен јер је он код нас сав увијен у ратоборно херојство. Никад се истински велика дела, чије вредности иде из века у век, нису стварача док је био народ у ратној спреми, док је његов дух био отрован освајачким идејама. И велико дело ослобођење жене, једне огромне већине народа не може успети, ако не ишчезне из народа дух традиционалног херојства. Заиста, треба много моралне храбрости да се устане против таквог менталитета. Д-р Јовановић има ту храброст да без сентимснталности руши идоле прошлости и поставља на њихово место идеал новога хероизма. Тај нови хероизам је хероизам рада, што значи: „Истрајност на послу, честитост у извршењу, социалност у намени“. По нашем мишљењу је поред тога потребан још хероизам истине. Он сам га је доказао, али стотинама оних, који ће читати његову књигу, можда недостаје морална храброст да свуда и увек испољавају у својим делима своје мишљење, прекаљено принципима етике и морала. Да ли би била код нас могућа онаква политика каква је, да нису, како каже Иван Цанкар, „кичме на конопцу" да се могу слободно клањати сад на једну сад на другу страну? Наш дру штвени систем, који толико злоставља огромну већину, такав је да баш та злостављена већина подупире тај систем, јер она више воли да има мрвицу удобности, него да иде одлучно у борбу против мањине. За такву борбу потребна је морална храброст, потребно је херојско исповедање истине, што је све много теже него показивати физичку храброст. Кад успемо да пробудимо у маси моралну храброст, тек после можемо радити на овоме што жели Д-р Јовановић: »Ми хоћемо да живимо унутрашње и да се испољавамо, да зрачимо, да се дајемо. На изласку из рата, ширити идеал трајног мира; после оскудице сваке врсте, откривати све вредности што већем броју људи; устати против духовног робовања, заблуде и незнања, тражити истину, и рећи је.« Жене, које се боре за своју правду, траже истину и рекле су је много пута и без страха. Књига Д р Јовановића даће им још јачег подстрека, јер виде да нису усамљене у својој борби. Мало имамо искрених присталица ван нашег круга, а тамо где их нађемо, видимо како су нам по мишљењу блиски и сродни. Као што се све реке сливају у море, тако ће и

све тежње, које иду за правдом, на крају крајева створити стање да »ће све спајати један идеал«. На крају наводимо мишљење Др Јовановића о улози жене. Он каже: „Жене треба да постану активни проповедници новог живота, снажног, здравог и чистог. Оне могу да стварају нове људе способне за инициативу и за лични рад, готове да своју енергију доведу у сагласност са хармоничном акцијом људске заједнице. Од њих може да до - ће нашем друштву једна висока колективна свест која чини да се поштује други, да се бори против друштвених зала, да се тежи бољој будућности свију“. Београд.

Алојзија Штеби.

Предавање Карин Михаелис.

Данска списатељка карин Михаелис одржала је 8 фебруара у Београду предавање „О љубави, браку и разводу брака.“ друго предавање биће 16 фебруара. Њена излагања по овој теми нису борбени поклич за борбу против придерије, која се спроводи у васпитању деце, против двојног морала и узрока брачних несугласица, него фина иронија свих малих и великих зала садашњег породичног живота. Са неколико речи она је дала веома пластичну слику менталитета мале вароши, њеног места рођења, у коме је живела једна разведена жена и Једна жена са »прошлошћу«, и утицај тих „мистерија" на духовни живот деце. За двојни морал дала је једну веома фину компарацију: Судерман по њеним речима прави мушки мушкарац, написао је роман „Професор Унрат". Тај професор живи најгорим животом разврата, гдегод сретне жену он је „заволи“, тако да је број његових љубавница огроман. Карин Михаелис каже на то: Замислите само да сам ја написала такав роман и поставила место мушког јунака жену, која би живела онаквим животом, као што је живео он. Цео свет би се дигао против мене да могу о жени замислити такав сексуалан живот О браку тврди да он не може бити хармоничан, јер га сачињавају два у сваком погледу сасвим различита бића. И док се у првој брачној љубави покушава да попушта један другоме, да се разлика у навикама и мишљењу не осети тако јако, доцније то престане и разлике постану највећи извор непрестане сваће. Љубомора у браку је по њеном мишљењу такође један врло велики узрок брачних несугласица, и она је оцењује као највећу глупост. Да међусобно мучење потпуно не убије жену и мужа зато је апсолутно за развод брака, и ако не потцењује све тешкоће, које повлачи развод нарочито у материалном погледу. Да би се развод брака лакше постигао, у друштву са другима, који мисле исто као што мисли она, да се оснује једно велико друштво за осигурање женске деце. Главно због пропаганде те идеје она и путује. Нацрт је следећи: одмах кад се роди женско дете, отац га осигура и уплаћује премију. Ако би се његово дете удало и после развело, друштво би исплакивало извесну своту за њену егзистенцију тако да њој не би било потребно тражити понижавајуће алиментације од мужа. Ако не би дошло до развода брака, оси гурање би се претворило у осигурање за старост. У случају да умре отац, док је дете још мало, и нико не може да продужи уплаћивање премија, друштво би само уплаћивало док дете не порасте, постане самостално и може само да продужи уплаћивање. Предавање Карин Михаелис било је врло лепо примљено.

Број 1

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3

Администрација моли и опо миње све претплатнике: јављајте тачну адресу, пишите читко, рекламирајте сваки број који не добијете одмах, 4—5 дана после 1-ог и 15-ог, платите дуг, шаљите нову претллату. Само онај који ово испуни, има права да се жали на нетачност и неуредност администрације.