Ženski pokret

У десетој години.

Чланак под горњим, насловом бр. 4 тек. г. Женског Покрета оставио је на мене такав утисак, да сам, послије прочитања, искрено помислила: »Сачувај нас Боже многих пријатеља, а од непријатеља ћемо се сачувати сами". И најоштрија критика нашег народног и државног живота мора имати једну ноту, која звучи вјером: да није утаман утрошена најбоља снага најбољих синова и кћери овога народа, за стварање своје народне државе. И из најоштрије критике мора се осјетити; ше кудим зато што ништа не ваља, него што желим да буде боље. У десет година нашег државног живота писац споменутог чланка не види ништа доброг, ничега свијетлог, - ништа не ваља. Да би ове било што црње, не упоређује се ту наша држава са својим сусјеткама које су живиле од прилике под истим погодбама, него са Чехословачком, чији је географски и мећународни положај далеко повољнији за миран и сређен живот. Са Чехословачком чији народ за осло бођење није поднио онолике, надчовјечанске напоре и жртве, са Чехословачком, на чијој се територији нису водиле крваве борбе и гдје рат није оставио онолике пустоши. Поред свих недаћа и лутања и грешака, биланс нашег државног живота за десет година неће бити такав, да га се стидимо, (Ослобођење и уједињење није за нас »тако звано« и »бучна фраза« - оно је лијеп, остварен сан многих генерација, које су нештедице дале себе, верујући да ће наш народ само у слободи развити све своје способности и човечанској култури казати своју ријеч. Ми, који смо највише патили од ропства. и по девет година чекали одобрење оснивања једног, невиног, пјевачког друштва, најбоље знамо цијенити слободу рада у сваком правцу. Ми који бисмо прије ослобођења примили 4 број „Женскога Покрета“ са бијелим простором мјесто уводнога чланка (јер би га заплијенила цензура) и са жаљењем мислили о писцу с ону страну браве - најбоље знамо цијенити слободу ријечи. Ми који смо стискали срце и зубе и песнице, гледајући како роб, кмет, гологлав стоји пред спахиским вратима и моли да га не отјера са земље, коју је топио својим знојем и како крвавим трудом сабрану жијетву дијели са агом најбоље знамо цијенити ослобођење, које је донијело слободу вјековном робу: тежаку. Истина доказује се да је сељак презадужен, (други опет доказују, да задужење не иде преко нормалних граница), али у сваком случају сељак се већином задужио да уложи у земљу, у стоку, па и поред тога јављају се озбиљна настојања, да му се законским путем помогне. Пре десет година о његовој пропасти нико није- водио рачуна. Уосталом заблуда је говорити о неком великом природном богатству наше земље, као што се у спомену том чланку чини. Баш ретко која држава има толико агриколно пасивних крајева као наша: једна трећина територије представља агриколно па-

сивне земље, (скоро цела Словенија, карсна Хрватска и Хрватско При морје, већи део Босне и сва Херцеговина, Црна Гора и Далмација и Новопазарски Санџак). Код таквог стања ствари природно је, да су двије узастопне године донијеле тешке привредне пошљедице. Просвјетне прилике нису још такве да би задовољиле, али ударен је добар темељ. На чл. 16 Устава. који је (основ просветној политици могле би нам позавидити и многе културније државе, (н.пр. бесплатна настава у свима државним школама). Немам при руци најновије податке, али према ранијим знам, да је у најзаосталијој (у просветном погледу) покрајини Бо сни и Херцеговини, на неколико година прије ослобођења било 250 др жавних школа са 580 учитеља, а на неколико година послије ослобођења (1925) 601 школа са 1191 учитељем Од тада је стање још прилично поправљено. У неким областима стање је у просвјетном погледу посве повољно, те на 5 км2 долази по једно школско одјелење. Истина је: питање инвалида није збринуто, а заштита деце и младежи од стране државе минимална, политички живот текао је са много више трзавица него што је било потребно, али ипак, стање није тако очајно да обрачун свога десетогодишњег рада кријемо пред свијетом. Наш државни и народни живот у ових десет година текао је бурно, било је криза и тешкоћа, ишло се: некад брже, некад клецало и застајало, али увијек - напријед. Ми жене верујемо да би се прили ке консолидовале брже, да је сарађи вала и друга половина грађана, вјерујемо да је и питање те сарадње сазрело. Ми ћемо радити на томе, да се оно на вријеме реши, али ми ни кад нећемо поћи ни са кавким поли тичким усамљеницима и очајницима, »који су се са гневом повукли«. Ми морамо у политички живот ући са својим израђеним програмом, ко ме нека приступе сви, који раде на напретку и који вјерују да је наш народ способан да изгради СВОЈУ цивилизацију, и да му је наша народна, кроз десет година рада на чврсте темеље постављена држава, најбоља гаранција. Сарајево.

Јованка В. Чубриловић.

Мој одговор.

На чланак г-ђе Јованке Чубриловић имам да кажем следеће: У намери да ме г-ђа Чубриловић оцени на основу мога чланка као „пријатеља од кога треба да нас Бог сачува", она је крајње површно прочитала мој чланак. Намера мога чланка је била да пластички покаже неплодан и за морал народа штетан рад наших политичких партија, а она у њему види мржњу према држави, идентификујући политичке партије са државом. У томе је њена заблуда, и у тој заблуди дозвољава себи чак и личну увреду према мени. Том констатацијом њеног погрешног схватања мога чланка, могла бих да за-

вршим свој одговор. Али сматрајући да и чланак г-ђе Чубриловић спада ме-ђу оним, што сам у моме чланку означила речима такозваног ослобођења и уједињења, ипак желим да одговорим на оне ставове из чланка г-ђе Чубриловић, који на први поглед изгледају као факт за оправдање њене тврдње, да смо у нашем целокупном животу ишли увек само Напред“. Г-ђа Чубриловић ми замера што сам упоредила нашу државу са Чехословачком, чији је »географски и мећународни положај много повољ нији за миран и сређен живот«. Када се упоређује у оном смислу, у коме сам ја упоређење вршила, упоређује човек увек са нечим бољим, шго она свакако као педагог мора најбоље знати. Али, без обзира на то, географски положај Чехословачке није толико повољнији од нашег она нема излаза на море, што врло много значи када се једна земља тако јако привредно развија, као што се Чехословачка развија. Угодан међународни положај Чехословачке је ипак плод њених стабилизованих унутрашњих прилика, а та угодност није дошла сама по себи. И што је данас Чехословачка готово у сваком погледу испред нас, није то заслуга њеног повољнијег географског положаја, већ смишљеног, систематског рада. На супрот њој, наша земља има излаз ла море - један велики природан услов за повољни развитак од самог почетка нашег организовања. Поред тога сваке године ми добијамо велику ратну штету, којом бисмо могли, кад бисмо је паметно употребили, обновити оно што је рат опустошио, и још подићи нашу привреду. Ако, дакле, упоредимо услове за развитак између наше и Чехословачке државе, ми нисмо у слабијем положају. У своме чланку тврди г-ђа Чубриловић, да би мој чланак, да је изашао пре рата, запао цензури у Аустрији. Врло се вара. Чак ни аустриски цензори никада нису забрањивали критике политичких партија и влада, а то мислим да мало боље знам, пошто сам пре рата била новинар опозиционог листа. Г-ђа Чубриловић са заносом говори о поробљеном сељаку пре рата, и о ослобођеноме после рата. Нека ме извини, али је то све веома наивно. То су све декламације, које су далеко од стварности, када се узме ослобођење у широком смислу значења те речи. Не износе се код нас тек од данас разни докази самовоље органа управних власти, нарочито према сељацима; цифре неједнакости пореза званично су утврђене; реч о пољуљаном правосуђу није само демагошка фраза да ли то све није супротно слободи, супротно ономе што смо очекивали у нашој уједињеној држави? У „Новој Европи“ од 26 јануара т, г. изашао је чланак Р. Л. Кнежевића »Јединство на делу« (глас из Србије). Он каже: »Декламујемо о братству, о љубави, о јединству, а када нам дођу у питање џепови ми своје идеалисање и све своје снове савијемо као марамице, које нам више не требају, и запенушимо од помаме.“ (стр. 34 и 35). Да је била моја критика о штетном раду политичких партија правилна, наводим и речи једног Срби јанца. У „Новој Европи" од 11 фе-

бруара т. г. судија Вес. М. Вукиће вић, завршава свој чланак „Пољу љано Правосуђе" овим речима: „Да нас се запостављају старије судије али тога је и раннје било; уноси се партизанство и непоштовање у правосуђе, а то је страшно; ови се партизани унапређују за свој партизанлук, што је прави ужас. Има, међутим, нешто Још страшније: овај партизанлук — судиски талог, несрећном указном политиком, избија у наш врх судиског сталежа, постаје му вођ. и даје му свој „глас“, свој „углед“, своју боју..." Да је наш сељак презадужен, и да имамо пасивне крајеве. (пасивна Словенија плаћа после Војводине релативно највише пореза!) у томе види г-ђа Чубриловић неко природно сгање, које се не може уклонити и каже »заблуда је говорити о неком природном богатству наше земље« Одмах после те тврдње говори о агриколно пасивним крајевима, као да је природно богатство једне земље исто, што је и њена Шта да се каже на тај лапсус? Криза, у којој је наш цео привредни живот земљорадња, трговина и т. д., оценио је Др. Александар Ивановић у чланку »Привредни живот у прошлој години« (Архив за правне и друштвене науке, бр. 2, књига XVI) овако: »...да привредна криза, кроз коју данас пролази наша земља није резултат фаталности, него да је она у главном последица нашег рђавог рада, наших сопствених грешака.« Што се тиче просвете, наводи г-ђа Чубриловић да се повећао број шко ла у Босни и Херцеговини, и тиме мисли да покаже, колико се код нас урадило на просвећивању народа. Да се за ових десет година урадило и пет пута више, но што се урадило, не бисмо смели бити задовољни за један период тако дуг. До данас чак још није наредба, да за муслиманску женску децу не постоји обавезна основна настава. У брошури »Из Босанске привреде« (Сарајево 1926 г.) наводи г. Драгиша Лапчевић на стр. 47 ово: »Још и данас на 10 жандармских станица долазе 3 основ не школе!« Коментар таквом просветном стању није потребан. Навела сам намерно цитате писаца Србијанаца, да бих доказала, да и међу њима, којима г-ђа Чубриловић свакако неће одрећи љубав према нашој домовини, има угледних људи, који објективном критиком нашега јавног живота теже да покажу духовима неотрованим партизанском борбом, оне путеве, који воде оздрављењу нашег целокупног живота циљ који сам и сама имала публикујући онај чланак. На крају свога чланка каже г-ђа Чубриловић да је за наш развитак »на чврсте темеље постављена држава најбоља гаранција«. И ја сам тога мишљења, само с том разликом да партизанство није тај чврсти темељ, већ свестан народ, што сам и рекла у своме чланку. Са киме ће поћи г-ђа Чубриловић кад добије право гласа, то је наравно њена ствар, али морам исправити само њену тврдњу, да сам ја позвала жене да иду са неким политичким очајницима”. Преврнути смисао и речи - то је најлакша полемика. Београд.

1) Ј. Цвијић, „О основима Јужнословенске цивилизације". Алојзија Штеби.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број поштанског чековног рачуна: 53.191. Администрација: Кнез Михаилова, 46/I.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Београд, 15 марта 1928. БРОЈ 6 - ГОДИНА IX.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. - Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60. - Примерак 2 динара.