Ženski pokret

вање које би он бележио и научио. Не они одмах пишу фабрикама и великим трговачким кућама и обратном поштом стижу одговори са свима информацијама: статистички подаци, брошуре, плакате и узорци. У вишим разредима где се нпр. дискутује о државноправним, економским, културним и другим питањима, ђаци пишу знаменитим личностима, списатељима и чак председник Уније прима неброј писама, на која његова канцеларија одмах и тачно одговара. Свака школа има свој лист. који је пун свежег, чистог живота. Огласе скупљају ђаци сами и то тако вредно да од огласа издржавају лист, а често зараде с њима више него што их стаје лист. Ово велико преимућство америчке школе, да је тако близу правоме животу, долази отуда што се велики број ђака издржава из сопствене зараде. У Америци нико и не помисли да је ма која зарада нескладна са „академском чашћу“. Ову врсту части хвала Богу тамо не познају. Код њих вреди само самосталност, инициатива, спретност и углед расте са контом у банци. Председник некога колеџа причао ми је нпр. како га је његов деветогодишњи син молио да му позајми новац да купи краву. Дечко је музао краву сам и продавао млеко суседима. Зарадио је толико да је имао за три године увек довољно новца за своје потребе и после три године ју је продао са добрим профитом. Сличних примера о невероватној раној самосталности и зрелости америчке омладине сам скупио врло много. Американац је на такве чине своје деце најпоноснији и са осмехом их прича у своме клубу. Он не страхује нити за моменат за живот свога сина кад мора ићи сам кроз лабиринт великоварошких улица у школу. Тамо би тешко нашли оне врсте брижних мајки које за сваки јачи поветарац вежу деци још екстра шал око врата. Од свега почетка спознаје америчка омладина да је живот тврд, да протекцији нема места и да свак мора сам крчити свој пут кроз живот. Нагласити морам још један заједнички знак америчких школа: њихова спољна опрема. Велико питање је да ли ће Европа кадгод постићи Америку у томе погледу. Видео сам на хиљаде школа с којима се не би могла упоредити по спољашној опреми ни једна школа у Аустрији. Између школа у малим провинциалним местима, којима не знамо ни имена, видео сам безброј тако уређених да би им могао завидити најпознатији европски университет. Раскош у материалу, светлост, ваздух, столови и столице по последњим хигиенским захтевима, цвеће, слике. Те школе имају богато снабдевене лабораторије, по две, три велике сале за телесно вежбање, често још и четврту на крову за вежбање на чистом зимском ваздуху, базен за пливање, собе за клубове, библиотеку, која изазива чуђење и која има све могуће часописе, лексиконе, зборнике и која је без свих формалности доступна свакоме ђаку. Многе између тих школа је подигла приватна инициатива и скоро нема недеље да не читате о новом милионском поклону. Тај и онај који се подигао из сиромаха до милионара поклони своме родноме месту или школу, или библиотеку какве нема ни једна европска светска варош. Природно да је тамо где је много светлости и много сенке и ја апсолутно нисам слеп за слабе стране америчког школског васпитања. Односи између учитеља и ђака су ван сваке критике, али спорт достигне често границе да потискује духовну наобразбу сасвим у позадину. Ко види само једанпут. оно грозничаво узбуђење које захвата школе у време футбалских утакмица за првенство појединих школа, он види јасно сву опасност претераног спорта. За то време је чак и у школама, које нису директно тангиране неописано узбуђење и недељама не говоре друго него ко ћe победити. Част целе државе је на коцки тако изгледа. Опасности претераности спорта увидели су већ многи и неки врло угледни колеџи су забранили својим ђа-

цима футбалски спорт, што је за Америку невероватан револуционаран чин. Амерички ђаци не губе само спортом много времена, него и клубовима, листом, управљањем школске општине и тако остаје врло мало слободнога времена за право учење, за оно на што смо у Европи тако горди, за општу наобразбу. Омладина се врло рано навикава на зараду и то може имати за последицу да се прецењује све материално. Луксуз школских зграда је такав да се због њега заборавља на праву сврху школа. Велики недостатак америчких средњих школа је и у њиховој пренатрпаности и у некима је по 5000 ђака. У таквој маси је свака индивидуална настава искључена. У америчким средњим школама постоји још једна уредба, која може имати врло слабе последице. Сваки ђак има право да сам изабере групу предмета коју хоће да учи и тако се дешава да они изаберу најлакше предмете. Пошто их нико не приморава на координацију предмета могу постати у учењу веома површни и квантитет ступа на место квалитета. Америка преживљује сада часове невероватнога економскога просперитета и њена интелектуална глад је безгранична. Армада предавача се брине да утоли ту глад. Све просветне институције као што су школе, библиотеке, музеји, а и фабрике, осигурајућа друштва, трговачке куће, научни и друштвени клубови непрестано су на раду да задовоље све који траже интелектуалну храну, Скоро на свима университетима се одржавају вечерњи и дневни курсеви, и ко не стигне, за њ су курсеви ноћу. За фармарје, трговачке службенике, дактилографкиње у удаљеним провинциалним местима удешени су писмени курсеви и у недељним дозама се узима наука да се коначно положи испит на университету. Све се може научити писменим путем, од кувања до астрономије, и највећи университети имају нарочите, импозантне зграде где се спремају само оне недељне дозе за свет у удаљеним крајевима. То све је наравно квантитет место квалитета. Али, упркос овој површности показује ова неутешна жеља за наобразбу да амерички народ поштује науку и да је пун несломљивог, робустног оптимизма. Тај оптимизам даје Американцу јаке шансе у утакмици са Европејцем, јер не смемо заборавити да је цео систем америчког школског васпитања рад последњих тридесет година. У току од 30 година остварили су Американци ни из чега своју поносну зграду васпитања и ми не можемо ни сањати шта ћe они остварити за идућих 30 година. Садашњи економски процват Америке је спремање за њен културни напредак од сутра. Европа је данас потресена у својим темељима, несложна, и у таквом свету полагано пропада и култура. Европа живи још од своје културне традиције. Али, ако не нађе излаза из садашњег хаоса паневропско духовно и економско уједињење она ћe морати уступити буктињу, коју је носила кроз столећа, новоме свету и амерички народ постаће изабрани народ будућности.

Да ли је човечји живот тако јевтин?

У живој успомени је сигурно још онај случај самоубиства једне младе ученице учитељске школе у Београду, који се десио крајем прошле године. Код ње је нашла наставница цедуљицу, на којој је ова несрећна девојчица написала својој другарици да позове на славу и некога господина X. У. Прекоре, које је морала она због тога чути у школи и кући натерали су је у смрт. Један веома сличан случај ре десио последњих дана у Будимпешти. Код једне петнаестогодишње девојчице нашла је наставница у торбици затворено писмо, адресовано на некога господина. Наставница је отворила писмо и видела да је њена ученица написала љубавно писмо. Сматрала је за своју педагошку „дужност“ да прекори девојчицу пред

целим разредом и представила је као праву пропалицу. На то је морала девојчица код директора, и он је тражио од ње да му се јави идућег дана са својом мајком. И тај „педагог“ је нашао за најсходније, у овоме случају, да младоме бићу покаже њен „неморал" у страшној светлости. Девојчица је плачући отишла из директорове канцеларије, попела се на други спрат и скочила са прозора у двориште, и при томе паду поломила удове. Несрећној девојци, жртви људи, који немају ни труни смисла за ерупције младости, неће много помоћи да се сада у Будимпешти води огорчена борба због њеног случаја. Девојке у тим годинама од увек су писале љубавна писма и писаће их и у будуће али оваква „заблуда“ младости лечи се на други а не срамоћењнм и наговештавањем да је у таквом кораку нешто неморално. Ми износимо ова два случаја због тога, што мислимо да је веома потребно учинити нешто да школе не постану позорнице за трагедије по кривици несавремених васпитача. Млади људи нису објекти с којима васпитач сме поступати по својим ћудима, него су индивидуалности у којима морају и школа и породица поштовати човека. Ове две девојчице, које су тако трагично завршиле своје младе животе, имале су у себи више осетљивог морала него они, који су их у име морала срамотили.

Највећа жена-уметница

Пуним правом важи Sigrid Undset, носилац Нобелове литерарне награде за 1928 годину, за највећу савремену уметницу. Један између њених критичара каже да је она својим последњим делом већ прешла границе онога што је човек у стању да оствари. Њена дела, која су пронела њену славу су „Kristin Lavrandsdatter" i „Olav Audunsson". У роману „Kristin Lavransdatter " je главна особа Кристина, коју нам показује већ из њеног детињства. После је пратимо кроз цео њен живот: како ју носи њен отац Ловро на снажним рукама, како га прати у планине и гледамо је кад окаменела од ужаса стоји поред одра младића који је дао свој живот за њу. Пратимо је на њеним дугим путовањима и уживамо с њоме сву лепоту њене северне домовине. Кад се пробуди у њој велика љубав до Erlenda стрепимо за њу. Њен брак, срећан и несрећан, кадгод пун радости, кадгод пун туге, њена деца, снажна и здрава њена су радост, а опет њена велика жалост. Свака мајка и жена гледа у Кристини себе саму, и ако је она живела у средњем веку. То је жена, која је била и која ћe бити у свако доба и свуда, због тога је то дело бесмртно. Тако као што су све особе у овом роману присне и пуне живота са свима слабим и добрим особинама човечјим, тако исто је свеже и присно ово уметничко дело Ундсетове. Разни критичари су казали да је она спојила у овом делу сву снагу, храброст и потпун смисао за величину мушкарца са дубоким душевним животом, богатством, милином и добротом жене. Последњи роман Ундсетове „Olav Auđunsson " је дело пуно мрачних и дивљих страсти XIII века. Савремена Европа има у томе раду норвешке списатељке највећи роман. Невероватна је сигурност, хладнокрвност и епска снага Sigrid Undsetove којом прича и формира особе и улива им силну животну снагу. У целокупној модерној литератури нема сличног дела које би било заједно тако тужно лепо као што је велика љубавна прича у чијој средини стоји Olav Audunsson. Кад је примила Ундсетова Нобелову награду, видели смо по часописима разне њене слике. Изгледа лепо, има висок стас и на лицу изражава се душевна уравнотеженост. Кажу да је ванредна мајка и домаћица упркос томе што је и велика уметница, која се може мерити са највећим писцима свих времена. Љубљана.

Марица Бартолова.

Зашто опадају порођаји?

У нашем листу више пута смо напоменули да смо пре свега економски разлози повод за садашње опадања порођаја, а не поквареност женскога света, или чак феминистички покрет као што уверавају неки наши непријатељи. Капиталистички развитак друштва приморао је жену на рад ван породице и због тога трпи њен природни позив. Ово мишљење је пре кратког времена на скупу „Немачког друштва за индустријску хигиену" испољио и професор Thiele признат стручњак о питањима, која се тичу рада и здравља. Међу осталим је рекао професор Thiele и следеће: „Трагичност жениног рада открила се, кад је имала материална зарада главну улогу, а не стварна потреба. И удата жена је морала на посао. Женин рад за зараду је обично такве природе да за њега није потребна нарочита квалификација, или је такав да га може брзо научити, а ипак се њен рад и ако је исто онако добар као што је рад мушкараца, увек плати мање. У последње време наступа још један фактор, то јест рационализација у светској привреди, која ћe можда постати од огромне важности за развитак жениног рада. Последица светске економске рационализације, која се све више шири је да се рад више и више распарчава и подељује на ситне делове, и тај начин рационализованог рада постаће по мишљењу велике већине искључива домена жениног запослења. Данас је у Немачкој однос међу радним снагама следећи: 20 и по милиона мушкараца. 11 и по милиона жена. Број упослених жена попео се од године 1907 до године 1925 за 35%. У Санксонској је већ сада 1/3 свих раденика жена. Привредни рад приморава жену на такве покрете, који нису примерни њеноме телу и због тога су међу женама тако честа оболења. Из статистике Опште месне болесничке благајне у Берлину видимо да отпада на 100 мушкараца 59,18 болесника, а на 100 жена 72,82. Просечно трајање болести продужило се код мушкараца за три, а код жена за осам дана. У текстилној индустрији чине жене већ 2 / 3 свих упослених и због тога су прилике у тој индустрији нарочито неповољне. Број болесних особа је међу женама, које раде у привреди 5—8 пута више него међу женама које не раде у привреди, а нарочито су честа оболења на органима за расплођивање. Услед тога су сви задатци, који потпадају у хигиену рада много важнији за жене него што су за мушкарце. 40% свих жена у привреди је удатих и оне морају напрегнути све своје снаге, да могу сносити велике телесне и душевне терете, које тражи домаћинство, одгој деце и рад за зараду. Брак има веома повољан утицај на трајања живота, и чак у доба, које није више меродавно за расплођавање, умре 20% више неудатих него удатих. Опасно опадање порођаја није у непосредној вези са радом жене, али ипак се врло често дешава да у браку, у коме су муж и жена запослени, изгуби жена зараду већ кад роди прво дете и тиме је породица економски руинирана. На првоме месту је економска беда узрок опадању рађања. Опадање рађања је природан појав нашег тешког привредног стања. Године 1850 је било на Саксонском 78.000 порођаја на два милиона становника, а године 1922 је било исто толико порођаја на пет милиона становника. Ни повећани број склопљених бракова није изменио опадање рађања. Женско питање са гледишта индустријске хигиене није данас више одвојено питање социалне заштите, него је пре свега економско питање. Због тога видимо да је опадање порођаја нарочито порасло у великим варошима где је сконцентрисан економски живот, који проузрокује у вези са још другим неповољним животним условима болест и беду и тиме опадање рађање“.

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ-

Страна 3