Ženski pokret

Мишљење знаменитих људи о раду жена у јавноме животу

Интернационални Женски Савез, преко Народних Женских Савеза, замолио је већи број познатих људи, да напишу своје мишљење о раду жена у јавноме животу. Препуштено је било њиховој вољи, да ли ће дати опште мишљење по томе питању, или ћe се ограничити на један карактеристичан део женинога рада у дотичној држави. Из појединих држава има више одговора, а све одговоре публикује сада Интернационални Женски Савез у своме „Билтену“. У овоме броју нашега листа доносимо мишљење председника Чехословачке републине, декана правног факултета Университета у Паризу X. Бертелемија, који је већ одавно познат присталица феминистичких захтева, председника Финскога парламента Д-р П. Виркунена, јер је Финска била једна међу првим европским државама, која је дала женама политичка права. У идућим бројевима нашега листа објавићемо мишљења и осталих. Т. Г. Масарик Г-ђа Пламинкова, председница Чехословачког Женског Савеза, замолила ме је да изјавим шта мислим о суделовању жена у свима пољима јавнога живота. Прво сам се бранио због велике своје заузетости, али она је устрајала и ја сам се решио да напишем ове редове, који ми дају задовољство да изразим своје поверење у сарадњу жена у јавноме животу. Прво, моје уверење, које сам стекао за време свога дугогодишњег искуства и посматрања нашег националног живота, као и живота других народа, јесте да не постоји супериорност мушкарца над интелектуалном женом, ни супериорности моралне и физичке подразумевајући под тим речима живчане моћи. Мушкарци су само више развили моћ својих мишића. Али по моме мишљењу, главна разлика, коју је природа учинила између мушкарца и жене јесте та, што жена када постане мати, мора посветити један дуг период својим материнским функцијама и дужностима. Стога су још у самоме почетку цивилизације, мушкарци сами узели у руке да управљају целим јавним животом. Како су они томе послу могли посветити све своје време, без икаквога прекида, они су у извесној мери и утисли целокупној цивилизацији мушки карактер. Да наведемо само један пример: жене не могу служити војску (изузетке не можемо узимати у обзир). Како је до сада војнички позив и рат био свуда признат као позив највише части, а он је био приступачан само мушкарцима, вредност и рад истакнутих жена самим тим фактом били су мање цењени. Али, стари милитаризам приближава се крају а о рату се мишљење мења, не само из моралних побуда, већ и из чисто практичних питање финансиско; стога сада вредност и права жене полако постају према томе за целину иста и подједнака као и мушкараца. Рекао сам да жене физички нису слабије од мушкараца. Да бисмо се у то уверили, довољно је да посматрамо њихове разнолике радове. Може ли се веровати н. пр. да је настава у

школама или у дечјим забавиштима мање заморна, него ношење једног тешког терета? Провести целу годину у школи без ваздуха и без сунца, и бдити над децом, да ли то занимање захтева мање нервних напора, него што то тражи ма који мушки рад, па ма и најзаморнији? Да ли је лако бити стенограф, телефонисткиња, дактилографкиња, или бона за децу? Родити сваке године по једно дете, родити пола туцета деце, бдити над њима ноћ и дан, провести половину свога времена само у кухињи или у домаћим бригама, у највише случајева скромног породичног живота, да ли су ове дужности лакше од дужности мушкараца? Један мушкарац ради осам часова, а затим он је слободан: он одлази да се одмара са пријатељима у кафану, клубове, или на разне састанке и т. д. да ли је то теже од сталног, свакодневног монотоног рада његове жене? Посматрао сам дуго година феминистички покрет и проблеме које он додирује, и чини ми се да се за ово питање изговорило више глупости, да се испољило више предрасуда, но за ма које друго питање. Није да ја слепо обожавам жене, већ ја само посматрам њихове односе са мушкарцима, и не дозвољавам даме обсену термини, који обилују у томе погледу у литератури : „жена“, „љубав“, „удаја“, „пол“, „еманципација" и т. д. Пребациће ми се, можда, што ћутке прелазим преко жениних недостатака. То не бих учинио, ако бих писао једно дело о феминизу и о проблемима који са њиме стоје у вези, али у овом чланку ово неколико напомена довољно је да покажу, зашто ја одобравам све напоре, које жене чине да постигну слободу и добију подједнака права са мушкарцима. Жене наравно имају своје недостатке, као и сви остали људи. Ништа није савршено у нашој цивилизацији. Не дискутујем питање којој половини рода припада већа кривица за те недостатке у нашој земљи или у другим земљама. Ја се слажем са свима трезвеним присталицама женског покрета, признајући да су оправдани њихови напори за стицање права. Ја им желим успеха у њиховом раду. Анри Бертелеми Политичка неспособност жена није вређала никога за време аристократског режима. Дужност управљања земљом била је резервисана само најкомпетентнијима и најискуснијима. „Државници“ су ретки. Тешко би се могле наћи и „жене државници”, и када би им преступ у владу био дозвољен. Позитивно је да жена није мање вредности од мушкараца. Она се само од њега разликује; али у разноликости, која се примећава код функција које обавља један и други пол људскога рода, треба признати невештину жена да врше неке дужности, за које је потребна извеснаврста енергије. Жена има извесне способности, које недостају мушкарцима, а исто је случај и обратно. Мање одлучна у резоновањима, мање постојана у одлукама, жена има више природних финеса, више проницљивости; она је

осетљивија, подлеже више утицајима и префињена је. Ове особине је чине одличним васпитачем људскога рода. Али такође ове особине је нису створиле за управљање државним пословима. Такође мушкарци, пошто су се дочепали ауторитета својом силом, могли су га очувати зато што су способнији. Сасвим је, међутим, друго питање женског права гласа и избор жена за провинциалне и општинске управе. Модерна демократија тежи да здружи цео народ, подразумевајући ту и оне који нису способни у управљању јавних послова. Било да се право гласа сматра као једно право, било да се сматра као вршење једне дужности, у једном и у другом случају жене имају потпуно право што захтевају да им се да. Ако је то једно право, принцип једнакости захтева да се њихови захтеви задовоље. Ако је пак то једна дужност, није ни мало паметно и чак одвратно је да се из те дужности оне искључе, с обзиром да се даје приступ свима мушкарцима. Чудновато је да су Французи мање наклоњени овој идеји од осталих народа, када њихов устав даје слабу улогу општем праву гласа: он признаје праву маса улогу да изабере представнике али не и да санкционише идеју. Међутим, народи који се нису плашили бар парциелне дирекне владавине, и који су признали било референдум, било плебисцит, дали су женама право гласа и ја им то потпуно одобравам. Ми сви мислимо да ће Францускиње, које су се за време последњега рата показале изнад сваке хвале, добити бар право да гласају и да буду биране у самоуправама и општинама. Парламентарци, вероватно у бризи да избегну једну конкуренцију за места која теже задобити, вероватно више за свој лични интерес, но што желе да на тим местима учине какве услуге, били су до сада глуви за опште жеље. Општине и окрузи баве се готово искључиво бригом да обезбеде приватан живот; зар се може веровати да би ту жене лошије вршиле своју функцију но што је врше мушкарци? Зар немају оне исте интересе да полиција буде добро организована, да помоћ буде добро расподељена, да хигиена не буде зенемарена, да путеви буду добри, да тргови, цркве и школе буду добро одржавани ? Мање политике у општинској управи даће неминовно један напредак. Ко зна да ли утицај жена није одређен да нас ослободи једнога дана одвратне тираније гадних порока. И напослетку једна земља, која се поноси својим признањем које одаје породичноме духу, може ли још дуго толерирати да се при изражавању општег народног мишљења, мишљење матера и супруга не сматра ни мало важним, када је у породичном огњишту она скоро све? Д-р теологије Павао Виркунен Године 1906 Финска је добила закон, којим је женама признала сва политичка права. Од тога доба су жене добивале при свима изборима један број женских посланика, које су заступале интересе жена у парламенту. Највећи број женских посланика је био 26, дакле приближно 10% од броја мушких посланика. Женски посланици су били раздељени у свима странкама, изузимајући комунисте. Просечно су биле најви-

ше заступљене у социално-демократској странци. У сваком изборноме крају свака сранка кандидује бар по једну жену, али не изгледа да све жене гласају за женске кандидате, јер би иначе многобројни гласови жена могли изабрати већи број жена за посланике. Моје тврдо уверење је говорим из искуства свога дугогодишњег парламентарнога рада да су жене у великој већини часно решиле своју важну задаћу као заступнице народа и показале су много достојанства и стручнога знања. Поједине су заузимале тако одлична места у кругу парламентарнога рада, да су биле у разним временима председнице следећих парламентарних одсека: одсека за културне задатке и одсека за радничка питања. Ко зна како је важна улога практичнога рада одсека финског парламента, њему мора бити јасно да су те жене биле одличне раденице и да су уживале највеће поверење, јер је у њиховим рукама било председништво одсека. Жене посланици су се наравно у првоме реду бавиле таквим питањима, која су тангирала њихов пол, као што су питања породице, школства, васпитања, и социално питање; али су се појављивале парламентарке, и данас се такође појављују, са великим интересовањем за питања која су изван сфере њихових личних интереса. Све политичке странке цене суделовање жена у парламенту, и без двоумљења је да су придобиле финске жене, као држављанке и гласачи, а исто тако и као парламентарке, такав појам о животу државе, да ни најмање не изостају за становиштем мушкараца.

Енглантин Џеб

17 децембра 1928 умрла је у Женеви Енглантин Џеб, почасни секретар Британског Фонда Дечје Заштите и п.председница Интернационалног Савеза Дечје Заштите. Први кораци њеног интернационалног рада били су када је за време другог балканског рата посетила Македонију у име македонског Relies fund-a. По свршетку светског рата, Енглантин Џеб је била међу оснивачима покрета борбе против глади коме је био циљ да помогне скидању блокаде коју су организовали савезници. Из ове организације развио се ,Save the Children Fund“ који су Енглантин Џеб и њена сестра г-ђа Бакстер покренуле априла 1919, покрет без икаквих политичких тенденција које нам карактеришу слична друштва. Јануара 1920 инициативом Енглантин Џеб, створен је при Међународном Одбору Црвеног Kpcra Интернационални Савез Дечје Заштите, затим Интернационални Комитет за Помоћ у Берну и Фонд Дечје Заштите у Лондону. Доцније је Енглантин Џеб била у активној вези са Лигом Народа као представник Савеза при Лигином Комитету за Заштиту Деце. Страшне и незаслужене патње деце у гладним годинама које су наступиле после рата, дубоко су пекле њену душу. Она је горко осећала контраст те беде поред несмислене раскоши у појединим деловима градова и одала се са највећом љубављу дужности подизања народа до свести за ту несрећу. Одзив на апел био је огроман. Ватикан и проте-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 марта 1929. БРОЈ 5 ГОДИНА X.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара