Ženski pokret

ђане, она xoћe да буде способна за тај посао и да у своме делокругу рада достигне савршенство. Способност обвладати својим радом, ето то је гесло модерне жене. Сентименталност и неуспех изазивају данас мало симпатија. Ово правило нису утврдили људи, послодавци већ су га утврдиле саме жене. Ништа то боље не до» казује, од саме девизе коју је изабрала Национална Федерација жена запослених у позивима која постоји једва 10 година а има већ 52.000 жена: »на послетку средњешколску наставу за девојке запослене у позивима.« Ова девиза је основана па здравом економском принципу. Ни највећи скептик не може сумњати у искреност тежња жена за добром професионалном спремом кад констатујемо да жене, које су прокламовале овај принцип, имају ослонца у касама за позајмицу, које су oсноване у преко 800 вароши. Ове касе су намењене искључиво младим девојкама које нису у материалној могућности да се темељно спреме запозив коме се желе посветити. Ова констатација потврђује речи које смо напред рекли: да је главни разлог великог повећавања просечног животног благостања народа, и побољшања могућности за образовање свих друштвених слојева баш у томе факту, што су америчке жене за последњих 20 година у тако огромном броју ступиле у привредни живот.

Четири савремена женска питања.

У земљама, у којима је феминизам постигао извесне стварне резултате појављују се све чешће дела о феминизму, у којима се са мање или више стручности и објективности расправљају узроци, стање и последице феминизма. Једна од најбољих и ако не потпуна али најбоља у обиму, којег је писац сам поставио, без сумње је књига професора Др. Хуго Селхајма, директора университетске женске клинике у Лајпцигу, под горњим насловом (Vier neuzeitliche Frauenfragen, Berlin 1928, Verlag S. Karger). He обазирући ce на остале ocoбине човека, које могу да одлучују при процењивању вредности неког његовог дела, морамо констатовати само, да је гинеколог и акушер, који редовно виђа голи телесни живот жене после самих жена најпозванији, да говори о женском питању. А кад такав поседује још опште признате стручне особине, ретко велики социални смисао и праведносткоје је резултат сталног посматрања природе у вези за егзактним наукама феминисткиње, које феминизам озбиљно схватају и сматрају га науком (граном социологије) морају ту књигу читати. Несумњиво је, да се промене у животу жене већ настале и које још увек настају одражавају на души и телу тих жена. Пошто је правилна функција тела и душе жене од претежне важности за одржање и напредовање народа, потребно је промислити, како то ново стање утиче на жену обзиром на њену природну задаћу и како да се друштво даље формира с обзиром на жену. У томе смислу написао је Селхајм своју књигу. Ради прецизности и краткоће потребно је навести његов мото књизи. Он гласи: „Нема ни једног женског питања, које не би у највећој мери било и опште човечанско питање. Зато је дужност мушкарца и жене, да свим расположивим снагама помогну решити та питања.“ У првоме делу књиге „Гимнастика и наука о жени“ Селхајм полази са становишта, да је у животу »много више овисно од жене него од мушкарца, да жена има једнаку важну, своју борбу служећи отаџбини и да је велика неправда, што јој се не признаје њезин рад, њезини напори, све опасности по живот, na и њена смрт у служби отаџбине. (Још данас у Њемачкој умире годи-

шње 6000 жена на порођају!) Додамо ли још несрећу, што економске и социалне прилике сваким даном гурају све више жена на зараду ван куће и тим повећавају злоупотребу женских снага, морамо признати да су здравље и отпорност жене у великој опасности. Да би жене могле и исправно и успешно вршити своју задаћу обнављања људског рода, којим радом оне стичу „бесмртне заслуге за човечанство", и да би могле донекле предусрести опасним утицајима неприродног рада на њихов организам, да би могле изградити своје специфичне женске особине, потребно је да диететика женског организма одговара њеним специфичним задаћама. Док је мушкарцу потребна физичка јакост, жени је (обзиром на њену физиолигију) потребан јачи еластицитет и изразитији ритам у његовом класичном значењу. Ове особине женског организма стичу се „најмањим усиљавањем," т. ј. настојањем да се с најмање снаге постигне највећи ефект. Примењен на тело овај принцип ће за жену предвидети сасвим нову врсту вежби, којих се почетци већ данас јављају на свим крајевима света под најразличитијим именима, а којима је заједнички циљ физичко и психичко ослобођење жене. Са овог становишта ослобођења жене и подизања њеног људског достојанства посматра Селхајм, још три важна момента у животу жене: брак, расплођавање и националну економију и третира на кpaјy појаву жене као друга. Кризу савременог брака, установе „која се у људским односима искристализовала као најподеснија веза између мушкарца и жене за добро детета" могуће је данас, ако не уклонити, оно бар ублажити: I. саветовањем (у форми брачних саветовалишта), јер је наше знање о наслеђивању телесних и душевних особина данас потпуније, и II. заштитом жене. Телесно здрава, душевно развијена, савремена жена решиће исправно, природним путем све проблеме, који су брак дотерали у ћop сокак, а чему је разлог у главноме: дисхармонија између расплођавања и народне привреде. „И ако је расплођавање најважнији дио народне привреде, не даје му се никакве цене“. И ако је довољно јасно, да би јавност морала бринути се о подизању подмлатка „продуценти народа (т. ј. родитељи, специално жене) терете се са свих страна, као да је потребно тешкоће њиховог рада још повећати“. Расплођавање мора да корача упоредо са народном привредом. Ако она из било којих разлога не омогућује правилни развој подмлатка тако да престане абнормална смртност дјеце, побољевање жена, умирање њихово, превремено душевно и телесно исцрпљивање потребно је регулисати порођаје, не оперативним путем, т. ј. у форми абортуса („јер нема горе заблуде него недостататке националне економије решавати оперативним путем на мајчином телу“) него истинском заштитом брака у контролном порођаја. По принципу „најмањег притиска“ треба регулисати бракове и размножавање. Тој сврси за сада најбоље служи брачно саветовање, које исправно фукционише, ако довољно, према савременом стању науке обавештава и штити жену-мајку. С обзиром на полемику, која је недавно вођена у нашем листу о контроли порођаја, препоручује се ова књига најтоплије свима феминисткињама, јер се у њој могу наћи не сентименталне приче него стварни, статистички подаци о односима међу кретањем порођаја, смртности новорођенчади, мајки у порођају, абортуса и народном привредом и општом народном просветом. Па и ако писац сасвим одређено пледира за ограничење порођаја, износећи довољно јаке аргументе, у корист здравијих и јачих мајки, а с тим и здравијег потомства, он са свешћу и разумевањем мајки одбија абортус као средство за ограничење порођаја, јер је сваки абортус дубоки и трајни инсулт на душевно и

телесно здравље жене. Ако се законом дозволи и заштити абортус, значи да се законом штити извор дугог низа болести код жена. Неограничено рађање у данашњим тешким економским приликама свесној жени ствара исто тако дубоки извор најтежих боли, кад гледајући болест и смрт толике своје деце није у стању да им помогне као и артифициелни абортус, којим се са сталним ризиком сопственог живота

убије нови организам у њезином телу. Једна и друга појава (законом заштићена проституција) представља врхунац повреда, које су људско друштво и његови закони нанели досада жени и зато је дужност сваке феминисткиње да ту књигу прочита, како би се тачно информисала о стању ствари и створила себи исправно мишљење и директиву за рад. Сарајево

Др. Маша Живановић

О новом покољењу Мисли водиље Елен Кеј о одгоју *

*Ellen Кеу: Das Jahrhundert des Kindes. Stockholm 1902. g.

Можда пнсу предвиђања бунтовне Швеђанке о реформи одгоја никада била толико савремена и актуелна као баш данас. кад живот јури нервозном брзином, док одгојем споро експериментирају почетници па читава покољења страдају. Нестајањем традиције и старог типа строге грађанске обитељи и код несавремености школе, улица постаје доменом већ недораслих, па обично уплив свих тих одгојних фактора постаје илузоран и негативан. И котрљамо се напред пред немоћи застарјеле обуке и обитељи, утискујући беспомоћно само нове дисциплине у старе школске програме без критерија о користи вриједности и савремености свих тих покушаја. На далеком сјеверу већ пред 30 година далековидна реформаторка осјетила је сву ту нелогичност и дала своје назоре разасуте у низу појединих несређених чланака оштро и енергично, а ипак добротом и бригом мајке за нова и срећнија покољења. Док у тој теми хипокритски морал и теорија радо уништавају шири замах далеких видика и топлину осјећаја, она напротив у својим мислима испољава сав интуитивпи занос несуђене мајке, па иза Спенсера, Монтења, Русо-а дубином осећаја жене чезне да придонесе свој обол срећи и створи повољнију средину за развој и напредак нових људи. Схватајући важност етичких вреднота појединаца за заједницу хоће да потпуном личном слободом даде пуну важност новом браку. За то тражи потпуну слободу жене, да се самостално опредијели за свој пут у животу, да јој као моћном фактору паметне све дужности. Јер сви они, који хоће свјесно, да стварају пове људе морају схватат замашитост дужности, коју преузимљу па се Насупрот одговорност према будућем нараштају још је увијек страна душама родитеља, а човјечанство је далеко да осјети дубину и прозре свијест о светости генерације живота и среће оних, који долазе. »Ова свијест поставит ће ново покољење, његов постанак, његу и одгој за главну задаћу друштва око које ће се групират сви остали обичаји, закони и друштвена уређења; с овог становишта претресат ће се сва остала питања и стварат закључци.« Еволуција далеких вијекова потврђује ипак постепено напредовање врсте и оправдава увјерење да ће истим неминовним током она напред крочит и приближават нас у далекој неизмјерности етичнијем типу пацифистичног човјека. То оптимистичко увјерење, дубоко утиснуто у душу, даје нам снаге, да се гурамо кроз мизерију садашњице и намета дужност, да доприпесемо све своје снаге новом стварању: »Тко зна да је човјек истим непрестаним промјенама постао оно што је данас, види могућност, да му се нa будући развој тако уплива, да се створи тип вишег човјека.« И ако је њено схватање такова брака близо Ниче-у, којему је брак воља двојице да створе једно више од оних, који су га створили ипак она далеко од филозофирања, конкретним практичним погледом жене схвата, гдје су недостаци, упире прстом о њих, жели радикални поправак с почетка, па тражи интервенцију закона.

Још данас, осим у пар модерних држава, влада буквалпо несхваћање еугенетске и биолошке важности родитеља, па се дозвољава увијек ново рађање болесних, кретена. богаља и злочинаца на терет друштва, а несрећу околине и њихову властиту. Шта да се рекне за друштвену свијест појединца о стварању такових јединки. »Закон о примању лијечничке сведоџбе са потпуним подацима о здрављу обих дијелова мора бит облигаторни увјет склапања брака. Тад би имали контрахенти још увијек слободу да одлучују, али они не би барем као сада не знајући ступали у брак. да изложе себе и своју дјецу опасним посљедицама. Мени се чини, да би за друштво најмање исто толико било важно добит лијечничку свједоџбу о способности за брак као о способности за војну службу! У једном случају ради се о давању живота, у другом о одузимању; и ако последње додуше до сада изгледа далеко важније... »Можда ће и сама мјера упозорења, без даљних забрана, бит довољна пробуђеној људској свијести, да хотимично не ствара нове јаднике. Социалне реформе храмљу далеко иза науке, а савјест појединца још даље, и ако је нама толико логично и јасно то право дјетета да бира своје родитеље т.ј. да од њих захтјева тјелесно и душевно здраво - наследство. Савремени живот комплицира проблем обитељи, придонаша увијек нове потешкоће и ограничава исконску чежњу стварања на минимум, који може долично одгојит за друштво. Beћ осредњи грађански живот чами данас под непотребним баластом сталешких обавеза, равна се према њиховом мјерилу и тешко од њег одступа, наметајућ исте обзире онима, који свјежи и пови долазе у наше старо друштво.« Желећи срећу и спас нових покољења, Елен Кеј није се жацала од нападаја и несхваћања цијеле јавности, нагласит да је најидеалнији положај слободне жене у друштву у том новом дому. Док нужда зарађивања одвлачи мајку све јаче од обитељи, а друштво у другу руку то надокнађује колективним одгојем, ипак једнако јауче за мајком детиња душа, кад је социално збринута као и кад је препуштена себи самој. Та нападнута антифеминистица, по ондашњем схватању, у кривој употреби женских способности (1899 г.) означује неприродни пут ондашњег феминизма, а касније у женском покрету (1910 г.) покушава приближавање ових разних становишта тражећи потпуну слободу жене, да узмогне свјесно одабрат свој пут у животу и друштву. Тражи сва помажућа средства, која воде к томе, док је циљ други, јер по њој звање жене није ослобођење, већ у најбољу руку, средство развијања њене личности и етичких вреднота, које је приближавају тежњи за материнством. Пледира за све социалне реформе о заштити рада много раније, пего ли су оне постале логични sine qua non, истиче дужности друштва, да чува joш нерођено покољење од физички неразвијене мајке услед превелика рада, па тражи законску заштиту од капиталистичке злопорабе жениних сила. Само из брака здравих, свјесних родитеља, који су желели своју дјецу, може се очекиват тежња и настојање савременијег одгоја бољих

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 7 и 8