Ženski pokret

Ко је моћан?

Једна пословица постоји у разним вариацијама скоро код свих народа: „У слози је моћ“. Употребљава се у данима опасности кад је потребно упутити вољу свих у један једини правац, употребљава у данима радости као ретроспективна констатација кад је неко велико дело успешно завршено, а у обичним данима, данима рада, кад је исто толико потребна као што је потребна у данима опасности, заборавља се и замењује борбом јачег против слабијег, борбе свих против свих и замењује се правом јачег. У тим обичним радним данима постављају се темељи свему, што је потребно и важно за цео народ, што даје облик и садржај животу. И ако се обично сматра живот као међусобна борба, он то није, он је једна огромна заједница и без ње је појединац као лист на ветру. Ни најбогатији, ни најмоћнији по власти не би могао без рада заједнице живети ни један дан. Страшна је чињеница да тако лако заборављамо зависност од заједнице, постављамо место ње право јачег, замењујемо је са подизањем о једино спасавајућем егоизму. Изгледа у истини као да егоизам жање у наше доба највеће победе, да има најбогатију жетву. Послератни егоизам нарочито потврђује крилатицу о тврдим лактовима, јер они доносе части, милионе, положаје, уживања. Али шта бива од свих тих победа егоизма? Никад није живело човечанство у већем хаосу него сада, никад није био живот компликованији, никад није проживљавало човечанство веће кризе како материалне тако и моралне. Човек се диви организацији државе мрава и у истини има чему да се диви, јер тамо је увек радни дан, тамо се непрестано остварује девиза „у слози је моћ“. Кад им безумни, егоистички човек поруши њихову тврђаву, они се сви изнова скупе, изнова носе и граде. Код њих нема егоизма, нема права јачег, зато су непорушљиви, заједница је све. Ми лутамо. Лутамо увек за оним, који уме да нам остварује илузију да је јак и презиремо оне, који признају право заједнице, који xoћe да испољавају своју нарочиту мисију у заједници, путем ње и за њу, јер знају да су зависни од ње. Право јачег можда понекад омогућава да се спроводи нека замисао брже него ако је хоћемо спровести уз сарадњу заједнице. Али, први начин не даје трајан успех, други га даје, јер га носи заједница, која се увек нечујно обнавља да изгледа вечита. Да ли има човечанство већу корист од Наполеоновог царства или од идеје хришћанства? Онај, који ради на основу права јачег, може да има успеха; али шта се дешава, кад успе његов противник да се користи истим правом ? Његове присталице опадају, брзо постане изолован, и његова дела не признају ни они, који су га највише славили. Сва његова моћ је била илузија, сва његова дела бесплодан труд. Човечанство ћe сигурно још дуго испаштати своје заслепљено веровање у право јачег, у спасоносни егоизам, док му се преко свих тих

заблуда не отвори јасан поглед за заједницу, за верно и савесно служење у заједници, јер она је права моћ, и онај је моћан, који свесно и радосно oceћa дужност да јој служи Крапоткин је написао дивну књигу: „О међусобној помоћи", где на многобројним примерима из природе показује, ко је најјачи у борби за опстанак : не онај, који немилосрдно руши противника, него онај, који се најбоље прилагођава заједници. Нити егоизам, нити алтруизам не побеђује него свесна заједница. Да ли нам се не чини, ако добро погледамо у живот да начело међусобне помоћи полако продире? Узмимо само једно између најкрупнијих питања светске привреде, питање односа између радништва и капитала. Све више ишчезавају из тих односа једнострана начела једних и других и све већи раззмах добивају споразумни договори, попуштања са једне и друге стране приближавање, разумевање. Једни без других не могу, борба слаби и једне и друге, зашто не би тражили друге путеве, јер морају живети у заједници ? Или узмимо питање репарација „побеђених" из светскога рата. Од немилосрдног диктата Немачкој је дошло до преговора о томе, колико може у истини давати Немачка да не упропасти своје привреде и тиме све остало. Ово што се полако и наравно још са великим потешкоћама остварује у најкрупнијим светским питањима на основу начела заједнице и међусобне помоћи, треба да ми остварујемо у нашим круговима, у нашим радним заједницама да постанемо моћни за спровођење наших идеала. Препорођај човечанства можемо очекивати само на основу осећања дужности према заједници. Београд.

Штеби Алојзија.

Нешто о жениним правимо и привилегијама

Уредништво није потпуно сагласно са овим чланком, јер сматра да питања удатих државних намештеница није могуће тако једноставно решити као што мисли ауторка овога чланка. Уредништво се нада да ћe читатељке нашега листа, које нису сагласне с овим чланком, казати своје супротно мишљење у нашем листу. Уредншитво.

У последње време долазе од Министарства Просвете расписи, којима Министарство пребацује учетиљацама многе грехове, пре свега многобројна одсуства и пенсионирања пре времена. Раније би сигурно изазвали онакви расписи бурне протесте и са више или мање објективности или површности би се доказивало да су неправедни. Сада је то немогуће, а ипак је потребно да реагирамо на њих и ако друкчије него што се можда очекује. Пре свега покајнички Признајмо да смо ова пребацивања заслужиле у великој мери. Ако прегледамо дугачку листу учитељица, које су пенсионисане са 10 година све због болести наћи ћемо међу њима једну десетину таквих, које су остале услед болести неудате, а осталих

девет десетина болест није спречавала да ступе у брак, да постану мајке и домаћице, шта више пенсионисање услед „болести“ их је чак поређало међу „добре партије". Каква помоћ за породицу, ако прима жена кроз цео свој живот месечни приход! Кад су у енглеском парламенту расправљали о дозволи за државне намештенице да ступају у брак, био је тај захтев одбачен. Међу аргументима је За наше мушкарце сигурно најновији онај, који каже да би таква слобода кварила карактер мужа, јер би он са жениним приходом олакшавао себи дужност да издржава породицу. Наша дужност је да бранимо тешко добивена права, а исто толико смо дужне да пазимо и наглашавамо да морају вршити жене своје дужности најсавесније. У томе погледу морале ба вршити женске организације строгу контролу и требало би критички пропратити у женским листовима појаве несавесног испуњавања дужности и појаве егоизма. Гласно наглашавање властитих права довело је многе жене у пустињу егоизма, нарочито за то, јер им нико није са н умољивом објективношћу показивао последице себичности. Ако учитељице, удате за адвоката, лекара, инжењера, директора и т. д. није срамота да себи путем положаја свога мужа придобије боље место него што им припада по годинама службе и квалификацијама, морала би бар организација учитељица ту подићи свој глас. Појаве одвратног егоизма већ показују различите последице. У државама, где имају жене све слободе, као што н. пр. у Аустријској Републици, почео је покрет за увођење целибата за државне намештенице. Многобројне незапослене жене протестују противу двоструке опскрбе

некојих док друге остају без икакве опскрбе. Домаћинство је позив, а два позива не би смео вршити нико, док његов суграђанин са јед наком квалификацијом не може добити ни један позив. Наше грађанско васпитање мора ићи у смеру да нам отвори добро поглед за социалне проблеме и потешкоће, да не видимо само властите жеље, него и животне потребе других. Историја нас учи како се свете привилегије, због тога се питајмо : да ли се неће осветити и на женском покрету ? Често употребљавана фраза да је на штету човечанства, ако се веома способној жени не да прилика за јаван рад, не убеђује више. Жена ванредних способности наћи ћe хиљаду прилика да користи човечанству. Само на жалост да је таквих веома мало, већина је егоистична и корист других их се не тиче, већ је на првоме месту властита корист. Кад су дошли Шпанци у додир са културно високо развијеним домаћим народом америчких високих равница, они су се веома чудили што је било појединцима забрањено да сувише раде. А ипак каква државничка мудрост је била у тој забрани ! За многе жене значила би данас таква забрана прави спас. Савесна жена. која не може служити два господара, паћеница је која се пре времена исцрпе, а површна пaдне у позиву испод минимума. Мишљење да удата жена не сме тражити државну службу наилази на приговор да су садашње економске прилике такве да захтевају зараду жене за издржавање породице. Истина је да су времена тешка. Због тога постављам овде питање: Како да живе оне, које немају ни мужа, ни службе? И број таквих расте, где-где је достигао страшну висину. Цеље.

3. А.

Прослава 25-годишњице и XI Конгрес Интернационалне Феминистичке Алиансе од 17 до 24 јуна т. г. у Берлину.

Писали смо у нашем листу (бр. 4 од 1929 год.) о припремама, које се врше за Конгрес и прославу двадесетпетгодишњице Интернационалне Алиансе. Данас ћемо изнети укратко, која ћe се питања расправљати, како бисмо што боље обавестили наше читаоце и заинтересовали наше чланице да на Конгресу учествују. Познато је да је главни идејни рад Интернационалне Алиансе исти онај, који руководи и сваку акцију наших Женских Покрета, т. ј. да се постигне равноправност грађана оба пола у делокругу легалном, моралном и економском, из уверења да то захтева не само правда и принцип равноправности, већ и најбитнији интерес свих држава. Рад Алиансе подељен је у неколико комисија. Свака комисија испитује теориски и на основу практичног искуства друштвене проблеме, од чијег решења зависи социално и економско ослобођење жена. Број комисија није сталан, оне се стварају, стапају и разграњавају према указаној потреби. Данас има девет комисија. Делокруг рада ових комисија и питања, којима ћe се ба-

вити Алианса на Берлинском Конгресу, следећа су: 1. Комисија за једнак морал и против трговине белим робљем, Председница Др. Луизи (Уругвај). Главна тежња Алиансе у овом делокругу рада је да се достигне исти узвишени морал за оба пола. Да би ово постигле, жене се морају борити противу свих изузетних мера, које се у погледу заштите морала и хигиене примењују само на жене, као што се чини у земљама где постоји реглементација проституције; устати у најодлучнију борбу против трговине белим робљем, која се може истребити само затварањем бордеља и укидањем озакоњења проституције. За Конгрес су прикупљени податци о новинама, које су у разним земљама донете за последње три године у овом правцу, и о резултатима у земљама, где је спроведена аболиција. 2. Комисија за националност удате жене. Председница Макмилан (Енглескиња). Ова комисија испитује све незгоде, које проистичу за жене, а често и за њену децу, из узрока, што још у многим земљама жене

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

OPГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 мај 1929. БРОЈ 9 ГОДИНА X.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у .месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара