Ženski pokret

њених права. Међу тим првим покретачима друштва налазимо госпође Зорку Каснар, Паулину Лебл, Ружу Стојановић Делфу Иванић, Н. Бешевић, Персу Продановић, Спасу Леко, Милицу Милицу Ђурић Станишић, Малвину Гогић, и многе друге. Њихов несебичан напор довео је до тога да су могле доставити феминистичкоме покрету и нашој земљи такву основу, која се не може порушити. Ж. П. у Београду остварио је у првим годинама свога рада још једно моћно средство за пропаганду клуб. Да има у месту своје најинтенсивније делатности један центар за свакодневне састанке чланица и пријатеља, да пружи женама из унутрашњости једну пријатну домаћу атмосферу, тој сврси био је одређен Женски Клуб. Ту замисао дале су Покрету госпођа Даринка РадовићГрујић из Каменице и Спаса ЛекоАџемовић које су клуб у почетку и богато потпомогле. Женски Клуб као саставни део Ж. П. постао је убрзо свима члановима и пријатељима Покрета једно неопходно средство и његовим остварењем проширио се опет рад Покрета. Једна веома срећна замисао Ж. П. је била оснивање течајева за просвећивање сељанке. Ж. П. не присваја себи приоритет на том пољу рада, али је он тај посао први почео да изводи систематски. Ово баш није лак посао. Он није лак ни у оним земљама, где је просвећеност села већа од просвећености нашега села, где не постоји неписменост у таквом опсегу као што постоји код нас. Зато заслужују они, који су узели тај тешки терет несебично на себе, највеће признање. Први покретачи тога рада биле су госпођице Главинићеве и госпођица Даринка Лацковић, која је на томе тешком послу истрајала од почетка до данас. Ж. П. дао је тим својим радом један пример, и многа женска друштва и јавне установе су му следовале. Он може за себе задржати убеђење да је тако рећи популарисао питање просвећивања села. И ако сам и не би више радио на томе пољу јер то није његов главни задатак ипак је он учинио оно што je најтеже: пробио је лед. Између акција, које су значајне за основно схватање социалних задатака које треба Ж. П. да спроводи, навела бих само ове: његов јавни збор г. 1924 за заштиту деце и његов збор за питања комуналне политике из године 1926. Нећу да нагласим као нарочиту одлику тих зборова да су били сјајно посећени, него као њихову највећу одлику подвлачим факт да је за те зборове Ж. П. успео да окупи на њима све, што има у

Београду социални смисао. То је оно, што је важно, што има трајну вредност. Једна нарочито запажена акција Покрета .била је спроведена год. 1925/26. Покрет је позвао редом све политичке партије да по својим истакнутим личностима образложе своје гледиште с обзиром на женско право гласа. То су били веома интересантни часови кад су жене чуле како су све политичке партије за право гласа за жене, али Један доказ више, да могу жене очекивати све само од своје активности, а веома мало од истинског убеђења оних, који су једним случајем дошли до свих права. Госпође! Сваки идејни покрет какав је и феминистички покрет напредује споро, а још много спорије, ако нису свеопште прилике сређене као што је то био случај код нас. Он напредује споро из два разлога: он мора тек стварати борце, а мора заједно водити борбу за продирање идеје. Прави, истински и искрени борци за једну идеју стварају се веома тешко и не стварају се обичном агитацијом. Тако се може сасвим лако догодити што нипошто не говори против идеје саме да се појаве у почетку као пропагатори идеје генерали без војске да се послужим једним свакидашњим упоређењем. Нама се то веома често рекло. Али, они који тако говоре, немају способности ни за редове борце, ни за вође генерале. Сваки идејни покрет има само једног вођу: вечиту идеју, а сви који јој предано служе редови су. Шта је хришћанство? Једна дивна идеја, стара стотине и стотине године. Да ли је до данас победила? Шта је социализам? Идејни покрет, за који се одавно гине, а његова победа је још врло далеко. Шта је још у почетку XV века проповедао Чех Петар Хелчицки свом дивном снагом свога великог духа? Да је рат злочин свих злочина дакле оно, што је постало тек после светског рата; после 500 година идејна суштина једног разгранатог покрета свих народа. Зашто сви идејни покрети продиру тако споро? Одговор је дао Петао Хелчицки у свом првом спису „О духовној борби": прва потреба није борба са спољним противницима, него са царем мрака, који влада у души човека самог. Ово, госпође, нека је одговор на питање: да ли је Ж. П. успео и у овом другом правцу, који сам напоменула као битну, идејну садржину феминизма, то јест да треба да уздиже и субјективну вредност женине личности. То он не може учинити колективном акцијом, као што се може борити колективном акцијом ма за који свој захтев, то мора учинити свак појединачно, ако хоће да

буде истински борац у служби вечите идеје. Госпође! Огромно поље рада има Ж. П. пред собом, треба му стотине и стотине вредних руку за обрађивање. О његовој десетогодишњици треба му зажелети да их пронађе, да их скупи, да их потчини идеји, да их напуни вером да мора коначно победити дух на материјом. Ж: П. има услове за то, он је пребродио најтежи период свога живота и тачно је означила госпођа Corbett Ashby садашње стање нашега покрета речима: „Ваш феминизам је једна нада."

Скупштина Југословенског народног женског савеза

Око 350 делегата скупило се у Сплиту на скупштину Ј. Н. Ж. С. која се одржала 6, 7 и 8 октобра т. г. Овогодишња скупштина значајна је услед тога, што је извршена промена имена Н. Ж. С. С. X. и Сл. у Југословенски народни женски савез, и што је Савез разделио свој обимни рад у комисије и дао им чврсту органицијску основу. Рад је подељен од сада на исто толико комисија као што их има Интернационални женски савез. Те комисије су следеће: 1.) за мир и арбитражу; 2.) за штампу са поткомисијом за кинематографију; 3.) за емиграцију и имиграцију; 4.) за хигиену; 5.) за васпитање; 6.) за заштиту деце; 7.) за женске позиве; 8.) за правни положај жене и држављанство удате жене; 9.) за једнак морал. Сви шефови комисија дали су на седницама скупштине прегледне извештаје о задацима појединих комисија и о програму будућег рада. Код појединих извештаја била је дискусија веома жива и плодна. Пошто сматрамо ца су извештаји појединих комисија веома важни, ми ћемо у идућим бројевима донети укратко те извештаје. Целокупни преглед осталог рада Савеза поднела је скупштини госпођа Малена Атанацковић, главни секретар Савеза. Њен извештај je био примљен са великим одобравањем. Поред тога је скупштина саслушала следеће реферате: о „Организовању жена на селу“ (Јулка Патриарх из Загреба); о „Просвећивању и удруживању сеоских домаћица“ (Славка Главинић из Београда,) о „Телесном одгоју југословенске жене“ (Минка Крофта из Љубљане); о „Сарадњи друштва" (Алојзија Штеби из Љубљане). Госпођа Даринка Ледер из Загреба одржала је конференцију о „Криминалитету женске омладине обзиром на двоструки морал." Сви реферати су изазвали дискусије, а за реферат о сарадњи друштава донет је био закључак да

се штампа и пошаље свим савезним друштвима на проучавање. Поред резолуција, које су биле примљене после извештаја појединих комисија, биле су примљене још некоје друге, независно од извештаја и реферата. (Све резолуције донећемо у идућем броју.) Сплитска јавност је веома срдачно и лепо прихватила делегате, и сплитске новине „Ново Доба“ и „Јадранска Стража“ су са пуно разумевања за рад жена реферисале о раду скупштине. Нарочито треба истаћи питање „Новог Доба“, које је констатовало да је између великог броја конгреса, који су се ове године држали у Сплиту, била најозбиљнија скупштина жена и да је она показала да жене не беже ни од најтежих питања, које решавају стварно и јасно. Ово признање нека је највећа захвала часништву Ј. Н. Ж. С., које је припремило рад скупштине, а нарочито његовој председници госпођи Лепосави Петковић, која је несломљивом вољом и ретком истрајношћу водила скупштину. Сплитска женска друштва под водством госпође Елеоноре Тартаља су уложила много труда и срдачности да је боравак у Сплиту био свима делегатима пријатан. То је много допринело да овогодишња скупштина Ј. Н. Ж. С. буде једна између најуспелијих досадашњих скупштина. VI конгрес Интернационалне лиге жени за мир и слободу

VI конгресу Интернационалне лиге жена за мир и слободу, који се одржао у Прагу од 23—29 августа т. г., присуствовало је 211 делегата из 26 земаља. Извештаји америчких и европских делегата дали су доказа да жене интензивно раде у политичком животу и у васпитном правцу у смислу споразума међу народима. У свима земљама расте број жена које увиђају да су ратови последица империалистичких и економских интереса и да може само промена данашњих привредних метода искључити будуће ратове. Између европских држава изгледа да је Данска најјаче прожета пацифизмом. Ту су на дан прославе мира скупили за један дан преко пола милиона динара за пацифистичке сврхе. Данска секција Лиге броји 12.000 чланова, а становништва има само 3 милиона. Главни предмет расправа на овогодишњем конгресу је био: Осуда рата. Ако би могли привести у дело све предлоге са прашког конгреса, постигли би циљ Келоговог пакта за неколико година. У томе погледу су

Др Ксенија Атанасијевић: Филозофски фрагменти

Књига прва. Београд 1929. Страна 160: Цена 20 дин. Прочитати ову књигу значи један душевни доживљај, јер се у њој огледа унутрашњи живот Госпођице Атанасијевић, који је занимљив, дубок и племенит. Њен дух је искрен и природан. Она нема другог циља сем да каже истину. Човек oceћa да је коракнуо напред пошто је прочитао ову књигу; то чини њену привлачност. Дуго су код нас биле спровођене Ренанове идеје о науци и о научницима, те је ова књига добро дошла да нас одмори од неискрености, извештачености и угушивања себе. По Ренану, један научник не сме ни да тврди, ни да одриче апсолутно, да би му могла бити приступачна сва мишљења, па и најсупротнија. Он лично сматрао је да сви људи имају право, и ипак да нико нема право. Свако има право са своје тачке гледишта, али то што појединац опажа сувише је уско да би могло бити целокупна истина. А ко не види ту целокупну истину,

лако пада у заблуду. Ренан је тражио од научника тај став зато, што је веровао да он штити од заблуда, и што је ценио да he само у том ставу човек бити способан да приђе свима мишљењима са потребном ширином духа и научником непристрасношћу. Они који су покушали да остваре тај став, морали су најзад увидети колико је он немогућ, неприродан. неискрен и антипатичан најзад. Човеку лежи у природи да мора да се определи за нешто, да мора да сматра нешто као истину, иначе би било неподношљиво живети. Какво олакшање осећамо што смо наишли овде на искреност и природност најзад! Кад Госпођицу Атанасијевић боли, она то и каже. Ако би је питали: треба ли зло и рђавштина да постоје, она се не би двоумила у одговору. Њена филозофија је јасна и одређена: она је и песимистичка и идеалистичка. Она је жива и интересантна, јер су схватања Госпођице Атанасијевић плод искуства и племенитих стремљења њене душе. Госпођица Атанасијевић више је моралиста него сувопарни и апстрактни филозоф, и то даје топлину и ин-

тересантност њеној књизи. Изнад свега, њу занима питање добра и зла. Племенитост њене душе огледа се у њеном стремљењу ка савршеној хармонији васељене; њој причињавају бол овога живота. Она према њему не заузима равнодушан став. А баш у том буњењу на ружне и мрачне стране живота, баш у песимизму, огледа се све достојанство човечје душе: душа нема мира ни одмора јер пати што постоји бол и прљавштина. Њу мучи још што је понижена, и то не само од људи, већ и од склопа света: „са слободом воље погрешно је рачунати и у метафизици, и у етици и у педагогији“ (стр. 80) „...све је предодређено човековим склоностима. Ишчупати какву укорењену тежњу из себе, значи постићи незапамћен успех.“ (стр. 80) и даље: „Цели смо нечије марионете, и својим телом, и својим духом." (стр. 81.) Код ње постоји узнемирено и болно тражење савршене лепоте, оно што је Паскал назвао: chercher en gémissant. То тражење као и бол веома замарају и муче душу. Госпођица је не само филозоф, моралиста, она је а уметник, песник, она oceћa лепоту а поетичност стварања маште и та-

мо тражи одмора од стварности: „Како је привлачан свет кога је створио Платон у својој трансцендентној фантазији. Теши наук да само област чистих идеја поседује суштину. Испредамо теорије о надиндивидуалном, да би се искрали из живота. Тек по великој нужди и за кратко време само пристајемо да изиђемо из свога света кога смо подигли из истинске потребе. И царство духова, ма и злих, далеко је топлије од онога са киме се ми свакодневно очајно сукобљавамо. Све је лепше од круга у коме смо, и који је тескобан и потпуно незанимљив. Зато не моможемо без мистике, тако блиске и тако разумљиве.“ (стр. 140). Али да ли то бежање изнад свакидашњице задовољава све потребе душине, да ли је потпуно умирује и разведрава, да ли лечи бол? Не. Бол умине и завара се само; али он увек живи и потајно тишти. У стварањима маште она не налази објашњена огромном несмислу живљења, већ је њихова поетичност и лепота одмарају од тог болног несмисла. Она не решава постављена питања, она се заварава; од тога је њен песимизам још дубљи и болнији. Нама би било топло и лепо једино тамо

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 17-»-20