Ženski pokret

ve djece. Moral će bezuvjetno pasti, ali žene su zadržale namještenje, bez kojega je neodrživ porodični život, jer u mnogo slučajeva muŠkarac ne može sam smoći sve, što treba za život porodice. Taj slučaj opet dokazuje, da loši zakoni podupiru samo prijevaru i nemoral. Takovi zakoni doista ne nose rasplet situacije, nego obratno oni zapliću sve više današnje i onako težko stanje. Ova četiri momenta: indiferentnost širokih ženskih masa, predrasude našega društva, potcjenjivanje ženskega rada i oduzimanje rada ženama jesu najveća prepreka bržem razvoju feminizma u nas. Odlični sociolozi konstatirali su jedmi činjenicu : što su države naprednije, to su i žene kulturnije: Okrenimo tu konstataciju: što budu žene, matere, odgojiteljice u svim staležima jače i svjesnije ličnosti, to će i buduće generacije biti zdravije i solidnije, to će i kulturni nivo nacije biti na višem stepenu. A to je posljednji cilj feminizma. Da reasumiram i svršim: u današnje doba, kad se čovječanstvo boji sloma svih pozitivnih vrednota, potrebnije je više nego ikada, da se žene nađu na okupu, da se pomažu međusobno, da podupiru i kao članovi i kao saradnici Ž- P., koji radi na najvitalnijim interesima žena, nastojeći, da se donesu moderni i pravedni zakoni za Ženu, da se poboljša socijalni položaj, unaprijedi kulturni niveau i podigne materijalno stanje žene.

Нашим читаоцима

Алијанса Женских Покрета одлучила је да промени идуће године формат „Женскога Покрета". Наш лист излазиће од 15 јануара 1932 године један пут месечно, свакога 15 у месецу у формату као што је био „Женски Покрет” прве године. Алијанса Женских Покрета.

Nobelova nagrada za mir

10. decembra je bila izvršena v Oslu razdelitev Nobelove nagrade za mir. Dobila sta jo dva Amerikanca Jane Addamsova in profesor Buttler. Vdrugič je prejela žena to visoko priznanje; prva žena, ki je dobila Nobelovo nagrado za mir, je bila Berta Suttnerjeva, in to 1.1905. Cel ženski svet je danes poln ponosa, ker je dobila to najvišeje odlikovanje za nesebično delo ena izmed najmarkantnejših ženskih osebnosti, predsednica Internacionalne lige žen za mir in svobodo, Jane Addamsova. Jane Addamsova ne loči med teorijo in prakso, ona vsako idejo, katero spozna za zdravo in koristno tudi izvrši brez ozira, da li ji pritruje svet ali ne- Zato je bila v stanju da je ustvarila 1.1889 znameniti »HullHouse«, zato je bila v stanju, da je v času naj večjega sovraštva, med vojno, organizirala Ligo žen za mir in svobodo. Celo življenje Jane Addamsove je ena sama nepretrgana, nesebična akcija za dobro človeštva najsijajni vzor prave žene - človeka.

Питање држављанства удате жене пред Лигом народа *)

*) Резиме предавања г-ђе Анке Гођевац. одржаног 8-ХII-1931, у Женском Покрету у Београду.

I Резултати Хашке конференције. Питање држављанства удате жене протеже се већ шест година од како је први пут пao предлог од Лиге народа, да се од комитета чувених европских правника испитају сва питања довољно зрела да могу бити кодифицирана. Из једног приличног. броја отворених питања, овај комитет правника одвојио је три, међу којима и питање држављанства. По овим трима питањима, правна секција Лиге је послала владама чланицама Лиге један упитник, а на основу кога је после комитет правних експерата имао да среди и припреми дискусионе базе. Пошто је тај велики и трудни посао био готов, Лига је сазвала марта 1930 године у Хагу Конференцију за кодификацију међународног права, на којој су учествовале скоро све чланице Лиге, чак и неке нечланице. Прва комисија те конференције која се имала бавити питањем држављанства, радила је под претседништвом Г. Политиса, једног од највећих правних капацитета садашњице, и благодарећи његовој правној ерудицији, његовом личном ауторитету и његовом енергичном вођењу целе ствари, једино та прва комисија дошла је до неких конкретних резултата. Питање држављанства жене било је припремљено за дискусију у четири базе (база 16, база 17, база 18 и 19). Све су оне и поред многобројних амандмана примљене скоро у свом првобитном тексту, и као такве постале чланом 8, 9, 10 и ll Хашке конвенције. Првим двема базама ишло се на то да се избегну случајеви бездржављанства за жену. Њима је било предвиђено да жена која би по своме домаћем законодавству изгубила држављанство приликом удаје за странца (или ако би јој муж за време брака променио држављанство) исто не може изгубити, ако не може стећи држављанство њеног мужа. База трећа је у себи носила потврду оног принципа, за чије се остварење жене боре: принципа слободног определења жене у питању држављанства, т. ј. њоме је било пред виђено да жена чији би муж за време брака натурализацијом променио своје држављанство не мења исто без њеног пристанка. Четвртом је базом било предвиђено да по растави брака жена не стиче своје пређашње држављанство док гa изрично не тражи, и да онда губи своје дотадање мужевљево држављанство. Из свега овога се види да са гледишта феминистичких захтева резултат Хашке конференције није

био задовољавајући. Услед компактног држања држава са назадним законодавством нарочито строго католичких држава (треба увек имати у виду да је наша држа ва од оних ретких чије је напредно законодавство у том погледу прихватило принцип једнакости мушкарца и жене) није се могло доћи до већих резултата: сем ових чланова успело се само још то да се изгласа једна препорука од стране конференције, препорука владама, у којој се каже и препоручује да владе проуче то питање понова, не би ли било могуће у својим законодавствима прихватити принцип једнакости мушкарца и жене у погледу држављанства.

II Саветодавни комитет жена Велике међународне организације жена нису, разумљиво, биле задовољне свим резултатом и стога су продужиле своју акцију код Лиге у вези са тим питањем. Идућа фаза тога питања је стога фаза пред Саветом Лиге (за време његове јануарске сесије, ове године). Жене су тражиле, и благодарећи својој умешности и изванредној организованости добиле су од Савета оно што су желеле: да се то питање понова стави на дневни ред Скупштине Лиге и да се образује један Саветодавни Комитет Жена, који ће тај проблем понова проучити и са становишта једнакости човека и жене по питању држављанства поднети у једном рапорту Главном Секретару Лиге Сер Ерику Драмонду. Изношење целог овог питања понова на дневни ред, био је један велики успех, када се узме у обзир колико је труда и новца прогутала Хашка кодификациона конференци ја, чији су готово једини позитивни резултати били оно неколико чланова противу којих се сада жене жале. Исто тако и образовање тога комитета је један знатан успех, јер до тада није за свих једанаест година Лигиног постојања никада Лига позвала жене као такве (у њој су сарађивале жене као претставници влада и држава, и жене као стални чиновници лигиног секретаријата) да сарађују са њом. Тај је саветодавни комитет био састављен из претставница великих међународних феминистичких организација (свака организација послала је два члана и именовала је два члана заменика): Алијанса за женско право гласа, Савет жена, Федерација универзитетски образованих жена, Лиге жена за мир и слободу, Светска унија жена, Интерамериканска унија жена, Све-Азиска конференЦија, Међународна унија за једнакa права. Он је своја заседања одржао у самој згради Лиге Народа у месецу јулу и августу, и резултат тога рада био је један кратак, али врло садржајан рапорт: прво разлози зашто су жене против резултата Хашке конвенције, друго историјат и еволуција принципа самоопределења жене у питању др-

жављанства, тpeћe како je то данас решено у позитивним законодавствима разних земаља. Тај рапорт Саветодавног комитета жена придружен је рапорту Генералног секретара, у коме је он изложио историјат тога питања пред Лигом и у коме он Скупштину Лиге ставља, на крају, пред две алтернативе: или да се изјасни о закључености тога питања, т. ј. да сматра као максимум постигнућа оно што се постигло Хашком конференцијом, или да понова покрене проучавање тог питања у смислу феминистичких потраживања. Када cу пред скупштину у септембру 1931 године изнета оба та рапорта (заједно са једним писмом Уније католичких жена, које су одвојиле своје мишљење, сматрајући да питање држављанства не треба да буде решено на принципу самоопределења жене, већ на принципу јединства породице) прва секција Ли гина (правна) дискутовала je о томе, решивши на крају да се оба рапорта, као и писмо католичких жена пошаљу заинтересованим владама на расматрање, те да се после према њиховим одговорима идуће године то питање у скупштини даље има решавати. Како he то питање бити решено зависи колико од одговора дотичних влада, толико и од тога како оно буде вођено и брањено у правној комисији, на идућој скупштини Лиге.

III Најглавнији аргументи за и противу тезе самоопределења жене у питању држављанства. На првом месту пребацују женама, што се сад баш, у доба тако озбиљних криза и проблема баве питањем држављанства удате жене, које је према оним осталим минимално. То је тачно. Из тога разлога су жене и водиле целу ствар са толико такта. Али, од жена се ne може тражити да упусте то за њих тако важно питање, тим пре што га оне нису истакле саме, већ je оно истакнуто од саме Лиге. Друго, принцип самоопределења повлачи за собом сукобе закона. Нетачно је такво тврђење, јер сукобе закона повлачи то што су paзнa законодавства прихватила разне принципе! Да би се избегли сукоби закона треба прихватити или принцип слободног самоопределења или се треба вратити старом принципу аутоматског губљења и стицања држављанства. Треће, свугде се истиче противу принципа самоопределења жене јединство породице, које ћe бити ослабљено тиме. Тај противаргумент садржи у себи два елемента, која се бркају од оних који се служе тим аргументом. Прво постоји једна хармонија у браку која се често меша са појмом правног јединства породице. Хармонија у браку нема Bese ca држављанством ни жене ни мушкарца, она је резултанта сасвим других компонената. Правно пак јединство (т. ј. муж и жена подлежу истом законодавству) је

Дучић o женама

У својој последњој књизи Сабраних дела, у Благу Цара Радована, г. Јован Дучић дао је много места својим опсервацијама о жени. Занимљиво је знати како ју је он протумачио кроз своје искуство човека и песника. Оно што прво пада у очи, то је да r. Дучићев одељак о женама није потпун, т. ј. да он није дао жену у свима њеним функцијама у животу човека, како би се могло у први мах очекивати. Г. Дучић се везује скоро једино за однос жене према мушкарцу, а нема готово ниједне мисли за жену-мајку. Једино је још помиње као сестру, али све што је рекао у том смислу неисказано је мало према ономе колико би се дало о томе говорити и према ономе што је све рекао о жени као жени. Уосталом, сам г. Дучић каже на једном месту: „Жену је ретко кo испитивао према оном што она вреди сама за себе, него

увек шта вреди у односу према човеку". И г. Дучић је испитује једино на тај начин. Он сматра жену инфериорном. То не каже нигде отворено, чак јој пo каткад (по каткад) дозволи да се подигне и до човековог нивоа, али тај утисак остаје. Шопенхауеровски пребацује жени да све што је сама урадила није никад отишло даље од осредњости и да је све велико створено без женског пера, женског длета и женске кичице али ипак се ограђује само на хришћанска времена (од жена литерата, од првог почетка свију књижевности, па све до данас, по свему изгледа да признаје једину Сафо). Жена има везе са уметношћу једило у колико је инспирише. Г. Дучић каже на једном месту врло јасно да више цени ма коју жену која је инспирисала неко велико уметничко дело, него, на пример, једну Џорџ Елиот. Наравно, то су убеђења једног човека са ванредном културом и истанчаног песника, који за то

свакако има своја унутрашња оправдања и разлоге. Али, г. Дучић се много огрешио о жену не признајући јој другу једну ствар, не признајући јој способност да буде друг, да буде пријатељ мушкарцу. Другој жени још мање. Овде не би ни било потребно наводити примере из историје или из антике: толико има примера из свакодневног живота, међу малим људима толико дивних примера који ово потпуно демантују. С друге стране, г. Дучић каже да су многе религије потпуно презирале жену: будизам, муслиманство и хришћанство. А баш хришћанство је дигло жену на један неисказано висок пиедестал: једна жена постала је мати једнога Бога. Сад се треба запитати: да ли г. Дучић посматра жену антике, или жену данашњице, или средњевековну жену? А то су три различита типа, ма да се у основи не мењају. Ако он посматра у њима само то основно, то битно, онда како да се про-

тумачи кад каже на једном месту да је „жена по својој природи створење зло, сујетно и болесно”, а на другом да је нежна и великодушна, и још, да је „истинитија према себи него човек, јер човек иде за оним што је научио, а жена иде за оним што oceћa ” . Онда је жена, макар и несвесно, и моралнија од мушкарца. Али, у овој књизи г. Дучић је рекао и велике истине о жени. „Жена је свагда дете или дивљак”, каже неколико пута. Или дете или дивљак, зато што је непосредна, што њена лаж (којој је г. Дучић посветио много редова) никад није тако дубока као њен инстинкт који је доводи до те непосредности. Г. Дучић је у свом делу осветлио жену са много страна, а ипак резултат, крајњи резултат је жена схваћена на конвенционалан начин, а оно што је добро у њој мирно је прећутано. Београд

Дopa Пилковић.

студент филозофије

Страна 2.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 23—24