Ženski pokret

ЖЕНСКО ПИТАЊЕ, ЖЕНСКИ ПОКРЕТ И ЖЕНЕ

I Право на борбу. Пре но што је женско питање могло постати важно дневно питање, морали су се уздрмати темељи догматичког веровања у женину инфериорност. Ова догма је имала одушевљене и убеђене присталице од највише до најниже црквене и лаичке хијерархије, која је била од увек највернији, а и најмоћнији чувар мушких традиционалних догма; о женској инфериорности су говорили књижевници свих боја и струја (са веома малим изузецима), присни и неприсни научници свих грана, и стога је сасвим природно да је она продрла и чврсто се закачила за духовни живот широких непросвећених маса са женама заједно. Кад је већ приличан број жена и мушкараца почео да сумња у истинитост ове догме, морале су жене напрезати све снаге да убеде свет да имају право да сруше ову догму и да поставе на њено место истину; оне су се бориле за признање права на борбу, као што се морала до сада још свака потчињена социјална група борити за то право. Та борба твори прву етапу у развитку женскога питања, јер тада још самим борцима није била сасвим јасна опсежност и далекосежност женскога питања. Оно је расло са продирањем просвећености, компликовало се са порастом цивилизације, материјалне и душевне културе, разчлањавало се са напретком и диференцијацијом политичке демократије. Егзактна наука дала је женама многа ванредна средства за њихову борбу, а све више отежана борба за опстанак их је немилосрдно гонила напред. Постепено су жене постале свесне тежине и трагике свога положаја и дубине свога проблема. Решење тога проблема може се постићи само огромном еволуцијом материјалног и духовног живота како појединца тако народа, човечанства. У моменту, кад су жене биле у стању да потпуно сруше догму о својој инфериорности и докажу да је та инфериорност само вешто конструисан резултат вековне мушке превласти - у борбу за формирање живота ступа свесна жена поред других социјално потчињених група. Она не наступа као просјак за мрву хлеба са стола мушке власти и величине. Не, она тражи своја права човека. Наука јој је дала јак ослонац, поткрепљен успесима жена у животу, да је непобитна истина да жена и мушкарац имају једнаке и једнаковредне психичке и интелектуалне способно-

сти, и да сумња у ову једнаковредност потиче само из факта, што је мушкарац могао развијати своје способности, а жени је то забрањивао. Дошло је време кад је жена могла убедити свет у истинитост своје тврдње да је она потчињени фактор у породици, друштву и држави, да мора водити у име правде социјалну борбу, да мора у тој борби истрајати до победе правде, јер ће иначе закржљавати живот још даље у једностраности. Борба жене за властиту социјалну правду мора у вези са сличним напрезањима и тежњама других потчињених социјалних група привести човечанство до чистије атмосфере, у којој ће лакше и слободније дисати. II Женско питање. У потсвести многих и многих генерација жена морало је да тиња осећање неправде женско питање; и по томе што је почело да продире на површину тек од краја XVIII века и даље, видимо високи степен женине потчињености. С правом каже енглески социјални реформатор Бертран Русел: „Најбрижљивије су биле васпитане жене до данашњег времена у томе да остану плашљиве“. Много повољнијих околности се морало скупити да је се могла потсвесно осећана неправда згуснути у гласан крик за правду. а) Породица Живот жене је најтесније везан за породицу • у њој жена доживљава своје најдубље понижење, а и највише уздизање. Породицу не смемо сматрати само за формалну јединицу заједничког живота жене и мушкарца са децом. Ако породица хоће да испуни свој задатак као семе непрекидног развитка и подизања културе, мора да је и душевна и духовна јединица. Породични живот преживљује у нашем столећу веома тешку пробу и на послу су многи неодговорни елементи да искористе тај моменат лабавости и несигурности за пропаганду нових форма заједничког живота међу женом и мушкарцем (брак на пробу, другарски брак итд.). Данас кад живимо не само у абнормалним привредним приликама, него и у дубокој душевној и духовној неуравнотежености и депресији, такве врсте „револуције“ нису умесне. Не смемо и не можемо веровати да је данашње стање оријентација за будућност. Напротив, оно је тешка заблуда човечанства и можда последња опомена да

138

ŽENSKI POKRET

OKTOBAR, 1932