Ženski pokret

Y тисци из Цариграда

„Турска не жели да буде куриозитет за Европљане и западне народе. Она је земља напретка, будућности, културе" — те речи једног турског публицисте звониле су нам у ушима, кад се пуни старих предрасуда, атавизама, романтичарских туђих утисака а с подесетострученим интересовањем кренусмо пут вилинскога града. Путовали смо европском Турском као кроз неку зачарану или уклету земљу. Путујете по неколико сати да једва овде онде угледате високо горе на брегу две три куће. Нигде села, нигде обрађене земље. Гледајући ову пусту земљу сву набреклу од чежње да ју неко преоре, сетисмо се наше херцеговачко-далматинске голети. Сваки педаљ иоле плодне земље онде је брижљиво ограђен и обрађен. Да, кад наши људи и камен гризу, а овде се сатима стере добра и лепа, а пуста земља. Људи као да уопште и нема. Је ли то слика степе, или је то земља која дубоко спава летаргичним сном? Приближујемо се Цариграду. Воз стаје. Чаталџа. Дотле су дакле наши продрли! После толико година нама је тешко да путујемо у пријатном друштву ових тридесетак сати, а како ли су се они створили овде? Успламтела снага као да не познаје препрека! И одонда гогово правилно измењивање природне лепоте са страховито бедним насељима, што у већој што у мањој удаљености од Цариграда. Час смо крај мора, час међу јадним, загађеним дрвеним кућерцима. Одакле им само толико дрво? Нижу се предграђа. На свакој већој и лепшој станици ми бисмо да изађемо мислећи да смо на циљу. Али он нас још увек тек само дозива. Завијамо возом поред Мраморног Мора, поред господских купалишта и сиротињских насеља. И ено тамо је Стамбул, ено Аја Софије, Ахметове џамије, Сераскер торња, Сераја, Галате, Пере. Час видимо једно, час друго. А свагде, свагде избијају у ваздуху снажна и витка минарета, навешћујући да смо ту, у престоници султана. Ево, истоварују нас. Ми смо последња екипа југословенске делегације, па нас више и не сликају. Утрпавају нас у аутобусе, да нас пред заједничким хотелом избаце. Киша је стала. Време тмурно, хладно, у нама топло. Сместисмо се. Састанак с онима које раније стигоше.

Радост, као да смо зато допутовале у Цариград, да се онде нађемо. Конгрес заседа. Службено отварање је тек сутрадан, а већ трећи дан откако се жустро ради по разним седницама. Хајдемо онамо. У Јилдиз. Јилдиз, резиденција последњег „крвавог“ султана. Сад се држе конгреси и велике конференције у њему. Далеко је ван града. Готово као наша Авала. Пређете цео европејски део, да му стигнете на подножје. Пролазите кроз неколико импозантних масивних капија, поред многих строгих чувара, вијете се широким серпентинама кроз лепи природни парк разноразног дрвећа, да стигнете најзад пред конак. Споља није богзна шта лепа, једноспратна зграда. Али зато изнутра! Како уђете унутра, као да вас нестаје. Ако је Мухамед тако ходао по песку, верујем да му се замео траг. У дубоким меканим теписима, губи се сваки наш корак. Сјајно ренесанско степениште. Иначе сам бели мермер. Зидови с позлаћеном орнаментиком, стубови од разнобојног мермера, златом украшени. Плафони дивне штукатуре. Дворане једна лепша од друге. Зидови исликани и боје нежне, дискретне, ванредно хармоничне. Бескрајна отменост и господство у свему. Ходници пространи, широки, мало тамни, дворане су пуне светла. У највећој, свечаној, где је и заседао конгрес, дивни полијелеји и велики кристални свећњаци. Први сусретај с отоманским сјајем. Оне, које су ревносно седеле на седницама, осећале су се као у гостима код султана. Сваки поглед кроз прозор одмарао је мозак, очаравао срце: мала језерца, мостићи, травњаци и цветњаци, све се то измењивало са стародревним кедровима, пинијама, чемпресима и платанима. Мало даље и дубље плавио се залив, па опет брежуљак са свима нијансама различитог зеленила изнад свега небо, час ведро, час прекривено тешким облацима. Коликогод смо могле, гледале смо да стигнемо и на разгледање вароши. Ко више, ко мање. Најревносније је конгрес готово заробио. Домаћице, Туркиње, показале су нам оно што засењује својим блештавилом и лепотом три палате својих султана и Босфор. У Јилдизу заседасмо, а свечано нас примише у Долма Бакче и Бејлербеју. Обе су на Босфору само прва с европејске, а друга с азијске стране. Долма Бакче! Доведоше нас онамо кад се већ спустио сумрак. Проведоше нас кроз неколико сјајних сталактитских капија да изађемо

МАЈ-ЈУНИ 1935

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ