Ženski pokret
nagliti ni sa pravom glasa za žene, ma koliko da je ono opravdano, jer vlada, za dobro zemlje, mora ispuniti mnoge preče zadatke«. Suzanne Lacore nije bila mnogo zadovoljna kada su je smestili u ministarsku kancelariju, čije pretsoblje čuvaju služitelji u lepim livrejama. Ona je, do naimenovanja za državnoga potsekretara, dolazila u Pariz samo na partijske kongrese i sastanke, i stalno je živela u provinciji. Francuska provincija poznaje i voli Suzanne Lacore, malu ženu, na čijem licu se ogleda briga za žene i decu Francuske. Ona je iz redova onih popularnih ličnosti, kojima se veruje i na kojima nema najmanje mrlje. »Lajiška svetica« nazivaju je sa puno poštovanja u njenom rodnom departmanu Dordogni, a »Suzanne«, sasvim familijarno, u ostaloj Francuskoj. Suzanne Lacore nije ni najmanje želela da zameni istinitost života sa kancelarijskom atmosferom, ali državno potsekretarstvo za zaštitu dece ipak ju je mamilo. Za zaštitu dece se ona oduvek zalagala, i toliko više što se više to pitanje zanemarivalo. Nadala se da će na tome položaju realizovati mnoge svoje planove. Odmah kada je zauzela mesto u ministarstvu i naimenovala svoje saradnike, većinom žene, izdala je dugačak raspis svima prefektima. Taj raspis se razlikovao od uobičajenih ministarskih raspisa, jer je bio napisan živim, toplim rečima. U raspisu je naložila prefektima da mora u njihovom radu od sada stajati na prvome mestu rad na zaštiti dece, i dok se ne reguliše pitanje zakonom, moraju sve postojeće zakone tumačiti širokogrudo. Tražila je da prefekti moraju sve podređeno činovništvo i svaku najmanju opštinu zainteresovati za potrebu da se prošire ustanove za zaštitu dece. Šef kabineta gospođe Lacore dobio je nalog da otputuje i u najudaljenije pokrajine zemlje da se uveri da li prefekti postupaju prema naređenjima i da li vode računa o novom duhu koji se pojavio u francuskoj vladi. Zatim produžuje g-đa Lacore svoja izlaganja: »Moramo osnovati najpre organizaciju kroz koju možemo da sprovedemo rad na zaštiti dece. Već je sastavljena komisija od 15 istaknutih medicinskih stručnjaka, koja će da ispita sve
mogućnosti za zaštitu obnormalne dece. Takođe je počela već da radi komisija koja ima zadatak da sprovede zaštitu one nesrećne dece koja gladuju i zebu, koja do duše imaju roditelje, ali takve koji neće ili ne mogu da se brinu za svoju decu. Pobrinućemo se naravno i za onu decu kojoj nije potrebna javna pomoć; toj deci ćemo pružiti više životne radosti nego što su je imala dosada, i varoškoj deci pre svega zdravo letovanje. Naša glavna briga su, naravno, siročad, a i polusiročad biće u buduće zbrinuta od strane države. U najkraće vreme naimenovaću generalnoga inspektora sa zadatkom da se ceo rad za zaštitu dece postavi u svima departmanima na istu bazu, i da se strogo kontroliše sprovođenje rada.« »Nije važno«, tako produžuje g-đa Lacore, »da samo radimo, nego je veoma važna i propaganda našega rada. Ja provodim svake nedelje jedan dan ili dva dana u provinciji. Sada se spremam da posetim Cherboug, Bordeaux, Dijon i još mnoge druge gradove. Svuda pregledam ustanove za zaštitu dece, ali svuda pozivam na zborove i žene, kojima govorim o svome državnom potsekretarijatu, da sarađuju sa mnom Mi nismo više neka vlast u starome smislu, nego smo ministarstvo masa, što dokazuju takođe svi naši prijatelji u vladi, koji odlaze svake nedelje u provinciju da dođu u dodir sa narodom, jer su oni, uprkos ministarskim stolicama, ostali narodski ljudi.« »Ako o nama pišete«, kaše g-đa Lacore pri rastanku, «pišite i o tom našem propagandnom i prosvetnom radu. Taj rad baš mnogi ne gledaju rado. Svratite opet kroz nekoliko meseci da ocenite šta smo uradili i ukoliko smo uspeli.« Kad sam napuštao kancelariju, ugledao sam na kaminu neke figure od gipsa. »To je mali pariski dečko«, odgovara g-đa Lacore na moje pitanje i pri tome se blago smeška, »simvol siromašnog deteta, kojemu je potrebna naša pomoć. Za kratko vreme prodavaće se po celoj Francuskoj, jer mi za ostvarenje svojih planova potrebujemo ogromna finansijska sredstva, i nećemo da se oslonimo samo na budžet«.
V. K.
58
ŽENSKI POKRET
SEPTEMBAR—DECEMBAR 1936