Ženski pokret

Štebi Alojzija

*) Zvezdicom su obeleženi oni članci koјi su pročitani na komemorativnoj sednici, 12 novembra, 1938.

pretsednica Alijanse Ženskih pokreta. Naš sastanak posvećen je uspomeni žene, koja je u prekratkom životu ostavila svojim vrlinama i sposobnostima duboke brazde gdegod je radila. Ali Vera Kićevac nije bila poštovana i voljena samo kao nesebičan i inicijativan radnik, ona je kao čovek, u punom i pravom smislu visokog značenja tog pojma, neobično privlačila i uživala nedeljene simpatije. U doba koje oskudeva u karakterima, Vera je bila svetao primer ličnosti, koju na njenom pravom putu ne može ništa da uskoleba. Ideja i ubeđenja, za koje je smatrala da joj moraju biti u duhovnom i moralnom vrtlogu današnjice vera i putokaz, nikada i ni za koju cenu nije napuštala. Na ove temelje njenog karaktera nanizale su se osobine koje su davale Verinoj ličnosti neobičnu draž: blaga do te mere da joj je njena blagost nanosila i prekore, skromna i diskretna u svakom radu, duhovita, da je bio svaki razgovor s njome dobit, spremna za svaku žrtvu, koju ona do duše nije smatrala za takovu, nego kao za nešto što se razume samo po sebi. Njega blagost je bila reakcija na sve nepravde života, kojima su izloženi socijalno nezaštićeni. „Bog zna šta su sve pretrpeli ovi bednici", tako je objašnjavala svoje postupke te „su postali takvi da imaju mane koje odbijaju; a zašto da se i ja prema njima ophodim na način da im gorčina razočarenja još više truje dušu«. Ljubav prema bližnjem njoj nije bila šuplja reč, nikada nije deklamovala o njoj, ali je radila tako kao da joj je svaki čovek brat i sestra. Verina inteligencija dizala se visoko iznad prosečnosti, i zato što je bila ta inteligencija u sklopu njenih naročitih osobina, nije se nikada pretvorila u intelektualnu oholost. Znanje, koje je stekla u svome životu, nije nosila kao nakalemljenu granu i razmetala se njime; tiho, čak i sa ustezanjem, stavljala ga je u službu onima za koje se odlučila da radi. Kadgod je bila zamoljena da održi predavanje, ma gde to bilo, ili da pomaže na koji drugi način bogatstvom svoga znanja, nikada nismo čuli od nje: »Ne mogu«. Odgovor je bio uvek veoma kratak, ali odlučan; »Hoću, kako da ne«. Izgovor nije upotrebljavala; ako joj je bilo možda i teško da zadovolji naše molbe radi njenih materinskih i supružničkih dužnosti, to je ona svršila sama sa sobom Vera je primila na sebe posao, i znali smo da će biti na vreme i dobro izvršen. U razgovoru sa njome očaravala je njena duhovitost i pronicljivost. U svaki problem se udubljivala, njena zapažanja su bila oštra i tačna. Vera je bila čovek širokih vidika. Sva problematičnost našeg doba bila joj je jasna, i nikada nije bežala od toga da sazna istinu, ma koliko bila ona gruba i bolna. U strašnom haosu današnjeg političkog prerivanja, njoj, miroljubnvoj i blagoj, bila je samo

jedna istina strašna: da srljamo u grozote rata. Pomisao na rat, bila je u njenoj materinskoj sreći jedina senka. »Sve materijalne gubitke«, tako je često govorila, „mogla bih lako podnositi, ali ako pomislim na to da će možda moju decu progutati takva katastrofa, kajem se da sam im dala život«. Razvitak svoje dece pratila je Vera sa puno psihološkog razumevanja. Deca, to je bila njena najveća, nepomućena sreća. Sva se prenela џ duhovni porast svojih mališana, pratila njihovu evoluciju, buđenje svesti i neumorno bdila nad njihovim životom. Koliko divnih momenata iz razvitka svoje dece nam je pričala na način koji je otkrivao dubinu njenog razumevanja i blagost srca. Veoma značajno za upoznavanje Verine ličnosti je njen odnos prema onom što nazivamo zadovoljstva života. Njena zadovoljstva su bila porodica, knjige, umetnost, rad, krug prijatelja, s kojima je mogla da otvoreno razgovara. Mondenska uživanja po barovima, banjama, itd. bila su joj sasvim tuđa. Ono za čim žudi prosečan svet, da uživa kroz nekoliko nedelja godišnje u raspojasanom životu po banjama, to je Vera zamenila sasvim drugim uživanjima: tiho šumadijsko selo, gde je odlazila svake godine sa decom na odmor, zadovoljilo je uživanja za kojima je ona žudela: proučavanje seoskog života i mentaliteta seljaka, a naročito žene, potreba sela, U takvom proučavanju je našla bogatstvo koje je oplođavalo njeno saznanje o životu. Koliko je žena koje bi po društvenom položaju, kao što je bila Verin, čeznule za takvim zadovoljstvom života, za takvim izvorom saznanja i duhovnog razvedravanja? Za vreme bolesti pokazala se Verina neobična ličnost u još jačoj svetlosti. Njena okolina je malokad saznala da pati; Vera se odupirala da postane usled bolesti centar pažnje njena nesebičnost je več prelazila u samoodricanje. Savlađivala je bolove, svojom vedrinom i svojim optimizmom bodrila sebe i druge, a njeno interesovanje za sve, nije je napuštalo tako reći do poslednjeg daha. Takva je bila Vera za vreme laganog gašenja fizičkih snaga. Oko dva centra se skoncentrisao Verin život; porodica i rad u organizacijama, koje su odgovarale njenim shvatanjima vitalnih pitanja. Svojim finim i nežnim osećanjima Vera je stvarala toplinu porodičnog života. Deca su joj bila dragoceni cvetovi, povereni njoj da ih neguje neiscrpnom ljubavlju da mogu dati zdrave plodove. Sa svojim životnim drugom delila je sva stremljenja u nauci i radu, i bila mu je prijatelj neocenjive vrednosti. Njen brak, u koji je donela Vera kao miraz svoju izgrađenu ličnost, i koji je provela sa drugom velikog i iskrenog razumevanja za njene težnje, bio je harmonična zajednica. Вгој 1

ŽENSKI POKRET

Strana 3