Ženski svet

људи, родитеља; са овом струком рада дакле треба да је сваки родитељ на чисто. 2. Целокунни рад васиитања, огледа се у главном у унапређивању тела и душе. Хоћемо ли да унаиређујемо тело, ваља друкчијим, хоћемо ли да унапређујемо душу, ваља опет друкчијим начинима и ередствима да то чипимо. Душевно васпитање се огледа у унаиређивању разума и осећаја. И на обоје ово, ваља различитим начинима утицати, ако се жели ваљано у тим обзирима делати. Осећаји се огледају: у осећаје, које чо.век има према Богу релиђији, у осећајима које има према људима, морал, и у осећајима које има према стварима, естетички осећај. Хоћемо ли да унапређујемо ове осећаје, онда ваља сваку врсту ових осећаја оиет на засебан начин да обрађујемо. Човеку је урођена тежња да све зна, што год својим чулима примети. То је сасвим основано, јер само тако може човек свој живот чувати, себе обезбеђивати. Али човек никада не може све изучити, па ма колико много учио ма како дуго живео. Ово је неприлика, која би много могла сме тати опстанку и добру човечјем, да није излаза, који овде пружа вера. Оно што човек не може својим знањем да докучи. да схвати, мора да си тумачи вером. Не вели се бадава: где знање престаје, почиље вера. Вера дакле у извесним ириликама исто тако спасава, као и знање. Кад човек увиђа своју ништавост своју слабост и немоћ према величини и сили, према моћи и снази онога, што је около њега, што влада целим бићем, онда он постаје скрушен, он се ocefia потчињен тој невидовној сили, Бигу. Тај осећај, јесте релиђијозни oceficti. Ко је год посматрао, пазио, мотрио, морао је увидети, да на сваког човека наиђу таки часови, у којима га обузима у већој или мањој мери релиђијозно чувство. Таково чувство у велике утиче на целокупно биће, на целокуиан рад, живот човечји. Врло је важно дакле, погледати у суштину релиђијознога васпитања; врло је важно, јер од тог зависи у великој мери срећа и добро наше деце. 3. Релиђи]озност је тако рећи урође-

на особина човекова; релиђијалност је тако чврсто везана за <mfie човечје , да човек и кад би хгео, не би се могао тог осећаја сасвим" еманциповати. То се види поглавито отуда, што човек никада не може доћи до тог унапређења, до тог савршенства, да све што види, опажа, да може сазнавати шта је, помоћу своје науке, свога знања. Истина има људи, који за релиђију, дакле и за релиђијозност неће ништа да знају; али то чине само они људи, који нису довољно иромишљали о ствари, који је несу као што треба схватали. Врло је добро рекао један енглески научењак и педагог: „неје наука, него њено занемарење што чини ирелиђијозним.“ Само незналица може о себи о својој природи друкчије судити, него што треба. Има ли дакле смисла, уништавати у човеку оно, што му је са бићем нераздвојно везано, што се уништити не може ? има ли смисла, да се прави човек другим него што је по природи својој? има ли смисла уништавати релиђијалност у човеку и тако остављати празнину која се ничим другим, као што треба заменути не може? Не! Чувајмо релиђијозност, ту божанствену искру у себи, развијајмо је и снажимо је паметно и будимо уверени, да тиме чинимо само оно, што човека у потпуној хармонији душевној одржава. Ко је релиђијозан, таl је и моралан ; само ирелиђијозан човек може бити злочестан. Кад се човек налази у таким приликама, да нешто не може разумети, схватити, јер нема довољна знаља, онда се он као што је познато, избавља тим, што оно, што му је загонетно, тумачи верским схваћањем. Да се пак не би та сила, што влада и управља васеленом, окомила на њега, он тежи, да се својим делима додвори тој сиди Па на који начин он мисли да то постигне? Он дела морално. Човек који се налази у злу, у опасности, моли се: „Боже, ја нисам никада, никоме зла чинио, чинио сам свагда само оно што је добро, немој ме праведнога карати, отклоии зло од мене!“

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.