Ženski svet

многе особине и врлине, које су моћне потпомагачиде карактеру, присвојио. Док, као што смо рекли, поука и пример уливају добар основ вољи тј. док нробуђују нринциие вољи; док навика и вежбање уливају чврстину вољн т. ј. пробуђују практичну силу воље то искуство животно изазива еластицитет воље, те и уверење : да се ништа не може постићи на једаниуг, но по оној Гетеовој : „Es bilđet ein Talent sich in der Stille, sich ein Gharacter in dem Strom der Welt.“ Рекли смо, шта je карактер и како се образује. А сада, да видимо: зашто је нужно образовање карактера, нарочито код нас, а и ко је у ирвом реду иозван да га образује? Стара и засведочена истииа ~животје борба“ из искуства је позната сваком, ко је иоле радио, ко иоле може и хоће да ради. Кругови, у које човек за живота свога допире врло су различити, а у свима човек мора да буде прави човек. Буре животне су врло различите, те човек мора да буде увек спреман, не само да им одолети може, но да као нобедник изађе из њих, и као очеличен том борбом да је спреман и за друге, јаче борбе. Што важи sa иојединог, то често важи и за друштва, за народе. Наш српски народ, чија је заједничка нам прошлост тако славна, ево га данас раштрканог и већим делом ослабљеног. Буре у животу тог већег дела српског народа, а раштрканог, врло су опасне за опстанак му. Он мора, да је снреман да се бори не само за опстанак, него и за нешто више; јер није довољно, да неко само постоји, но је дужност његова да се што више усавршава, да се може уздићи над својим непријатељима. Како нам је данас остављен само иут умно морални, треба да нам је народ умно-морално и узвишен. А то ће бити, ако му иоуздани чланови буду таки т. ј. умно-морални карактери, те као такови у борби не клонули, иа тим да извојујемо барем нризнање данашњвг „цивилип шеФа још Орбу умри|ети 'штшоа tohao|, м омкг o\hj.n вд Ако тако будемо радили; ако будемо образовањем * образовали* онда

ће нам све ближе стизати мета општег нам рада: да нам народ буде снажан и достојанствеи; јер је „Народна снага наша моћ, Народно достојанство наша част!“ Сваки Србин и Српкиња, разуме се способни, позвани су, да опште образовање нам потпомажу. Али најмоћнији чинплац (Фактор) при образовању јесте мати; јер је то] то од ирироде одређено, да је она прва учитељица своме чеду, своме Српчету. Она т. ј. мати ваљаном својом негом, опхођењем, да jo] дете буде здраво телесно, да му кретање буде што слободни]е и вештије, убрзава развитак душевног живота т. ј. кад му се ночну чула развијати; она га прва забавља, ирва га разговара и тако пропраћа све, што дете чулима приметити може. „Показивањем ствари и предмета и вештим разговором о свему том мати учи дете своје оном, што ће да ради кад одрасте.“ (Кленке.) Мати учи дете, шта је љубав, шта је правда, шта ]е истина; а природа показује детету шта је вештина, јер га њом мами... „А љубав, истина, правда и вештина су чињенице, којима се Богу прибзижити можемо.“ (Divinitat. Graser.) Једном речи, мати је прва позвана да образује своје чедо, да му даде самостално расматрање на живот и свет. Зато матере, ликујте, иа вршите тачно светињу свог позива! Српска мати поред овог у кратко изнесеног светог нозива свог као матере не треба да заборави и на то: да јој је дужност, да своје чедо негује и у свом српском духу. Као мати и у том је иозвана, да она ирва усађује у душу Српчета прави народни наш дух. А срества ће наћи врло много. Наша српска повесница је нуна безбро] лепих примера, којима се челичи дух србинскн, челичи карактер српски. Народне песме, приче и пословице су такођер неоцењено нам умно благо и вечита дика народа нам славног ; а по том су врло згодне за образовање, јер у њима имаде и општег човечанског, а ,и носебног народног. Овим треба свака српска мати, да нита душу свога Сричета ;

Бр. 12 ЖЕНСКИ СВЕТ.

181