Ženski svet

Кад је РаФајило сликао своју сикстинску Богородицу, није му био смер да учи свет шта је материнска љубав. Гете није у „Фаусту“ хтео да застраши од последица девојачке обмане, Шекспир у „Хамлету“ нпје хтео да покаже, како је то шкодљиво, кад мислилачка глава мозгајући поткопа радну снагу. Све те конклузије леже додуше у тим делима, но ни песници ни сликари нису своја дела створили за то, да пронађу „случај“ општем моралном принципу. Права велика уметност не ће да морализује, али ипак то чини тим што нам у савршену облику износи материју, која нас вуче за собом те ми с њом проживимо и весело и туровно, и комично и трагично тако, да обогатимо своје осећање а моралне своје назоре „прекалимо“, то јеет: добијемо прилике да завиримо у биће и последице страсти. Нагона за оно, што је добро, има у најпростијега човека и тај нагон захтева да добар буде награђен а зао кажњен. Пре више година давали се у мађарском неком селу Шилерови „Разбојници“. На дашчаној скели играли су чланови путничке руље пред најшаренијом публиком на свету, пред кочијашима, свињарима, пред уљавом циганијом, нред чивутима и хришћанима. Сам комад једва је човек могао нознати, но главни је предмет био остао а и Фрања је био онај хуља који је у оригиналу. Са сваким је чином расло ње гледалаца против његова ирпказивача и најпосле се стали њ бацати комишкама. Песн«« треба, по старој једној изреци у спеву свом да буде божји заступнпк на земљи, одветник судбине. Праведно ваља да дели кривицу и одмазду, па ма му јунак погинуо и пропао, ваља да нам докаже, да је јунака убила морална потреба а не песникова воља. Ако је све то тако, онда нас дело етички прекаљује, задовољава наше морално чувство те васпитава тим наш морални суд. Само тако сме песник бити учитељ, свако једнострано наглашавање моралне тенденције буни, па чак и руши уметничко дело. Данас има веома много писаца који најрадије приказују грех и порок а уз то веле, да то чине, не би ли поправили

свет. То изгледа, као кад бисмо кога у боницу, пуну прокажених одвели, да га сачувамо од болести. Бар средство је канда промашено. Те модерне моралисте са својим делима подсећају човека на католичке исповедаонице. Ту омладина може наћи све пороке један крај другога, похоту, браколомство и т. д. све прегледно уређено, а остраг стоји опомена да се ваља чувати порока. Шта се постиже тим? Фантазија се напуни читавом гомилом представа, које хуман васпиталац што даље отклања од деце. Исто су таква и дела неких Француза из школе натуралиста а и дела њихових немачких имитатора. Нема тога неморалнога гада, нема те заблуде онога нагона који љубав ваља да оплемени, а да се човек с њим не срета у тим делима. Не може се чак ни Хамерлингов „Ахасвер“ са свим избрисати из тога низа. Шта то номаже што та господа достојанствено грех крсте грехом, пошто су га украсили свим чарима! Шта то помаже, што одвраћају од заклопљене чиније, кад јело тако намамљиво описују, да човек и не слуша опомену. Занимљиво је у Хамерлинга, што је по свом смеру сву поквареност иеронског доба хтео да опише, уједно и опомињући и застрашујући. Ila шта је последица томе? Ја сам једаред из радозналости из шест библијотека, из којих се узајмљују књиге на читање из две у Бечу, из две у Минхену и из две у Берлину извадио по један примерак Хамерлингова „Ахасвера“. Па за дивно чудо, одсеци, који се догађају у Локустиној крчми и који приказују баханал, били су упрљани, стране пак, на којима мудри Сенека проповеда морал, биле су чисте као нове. Наше време некако ужива у оном што је „пикантно“; и уметници и публика воле дела, којима је предмет узет из времена, кад је држава опадала. „Нерон“ и „Месалина“ играли би данас велику улогу. Дима је написао „Акту“, Талијанац Еоса драму „Нерона“, исто тако Немци ГрајФ и Вилбрант још и „Месалину“ ; Каулбах, Жером, Пилоти и Пољак Сјемирадски насликали су Нерона. Ниједан од тих уметника не препоручује нам порок као угодан жи-

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 7.