Ženski svet

ЧИТУЉА.

f Емилија Шашић рођ Манојловић супруга Стеве Шашића умировљеиог ц. кр. капетана оснивачица и одборкиња велико-бечкеречке добротворне задруге Српкиња и подпредсеткиња женског одбора за ручни рад 1884. год преминула је 11. августа о. г. у Меленцпма. Она је била једна од првих која је ударила темељ добротворној задрузи Српкиња велико-бечкеречкиња. Својом вредноћом, разборитошћу и истрајношћу много је доиринела напретку задруге. Покојница срцем узвишена, према спротињи дарежљива, а својом добротом стеклаје љубав и поштовање свију који су је познавали. Била је нежна мати своје кћери Александрине, брижљива домаћица и добра Српкиња. У знак иогатовања и љубави задругајепри сироводу заступљена била у особама гђе Марије Ђонлић, благајкиње, гђе Марије Купусаровић одборкиње и СавеКлеаперовође. Емилије Шашић нема више међу жи вима 7 али је међу нама остао њен дух ; који ће нас вазда иодстрекавати на добра дела ; који ће нас вазда подсећати на узор родољубља. Лака јој црна земља, а вечити спомен међу нама. t Гђа Маринка удовица М. Ђонлића, родом Стојковића, благајкпња „Добротворне Задруге СрнкиЈва Вел. Бечкеречкиња“ премииула је напрасном смрћу, сад лицем на В Госиојину у В. Бечкереку Покојница се одликовала угледном честитошћу и свимлепим врлинама женским. Била је срцем и душом Срикиња; љубећи свој народ, бринула се непрестано за подмладак народни доброчинством велнким Доброгворној овој задрузи, Кo ј°ј Ј е и чланица-оснивач, и прилагач - послужила је најревносније као благајкиња много годила. иуз иредседницу главни јој ослонац била и уњ.лређивачица до смрти своје. У кући врле иокојнице права је трагика, жалост и приказ туге за тугом. Покојница је посахрањивала све своје рођене: родитеље, две сестре и брата и мужа те остала на послетку самохрана на дому. Смрћу њеном кућа јој, негда славна и својта разграната, садје остала празна, пуста. И како је напречац смрт снађе, није својим имањем расположила, као што је чешће и предмногима говорила: на добротворне смерове Огромно имање, иреко 160.000 круна допаде -сестрићу њеном, Димитрију Севићу (братићу жене покој. Мите Поповића, песника) ученику трговачке школе у Пожуну. Породица Стојковића у Вел. Бечкергку бројила се у прве и најугледније по-

реклом је од славног оног у Русији гећерала Симеона Зорића, старином Неранџића, пријатеља и добротвора нашега бесамртнога Доситеја. Данасје, на жалост, и та многобројна породица Стојковића готово сва изумрла осим јошјединог жнвог члана, г. Ђорђа Стојковића млађег. Гђа Маринка М. Ђонлића-Стојковићаујош у очи Госнојине била је здрава здравцата, ишла на бденије (слави црквеној), шетала ио том са председницом задружном, госнођом Милком Мунчићком до 10 сати ноћу. Радовала се особито сватовима своје братичине, гђице Олге Матејића, млађе (која се и венчала после тога у недељу 18. (30.) августа) и доласку у исте свога из дедетињства нобратима, с ким се није видела за мал’не дваест година. И на Вел. Гоепојину устала је здрава читава. Око осмог часа за тим позли јој и у подне . . . издахне! Сусрете се ето погреб и венчање ретка и страховита јава! Смрт њена, тако наиречац, растужила је свеколико грађанство, нарочито женски свет в. бечкеречки, без разлике вере и народности, толико је била иоштована од евих што ее најбоље посведочило еутра-дан на погребу јој. Таке многобројне пратње не видесмо одавна у Бечкереку „Добротворна "Задруга Српкиња“ сваколику почаст јој указала само не знамо, зашто јој не даде и видљива знака жалости задружне венцем-неувелцем на сандуку?! Ако је то зарад примера: да се тај туђински обичај у нас не шири, онда јошкако тако. Оиело је било свечано, тужно, црква дуиком пуна евета и нратње. На износу сандука из цркве, после свршеног опела носиоци сандук спустише иред црквом на постоље, и госпођица Вукоеава Пејића, даровита Српкиња и чланица „Српског девојачког друштва вел. бечкеречког 11 изговорила је реч еамртну, с толико жалостивог осећаја, тако тужно, дирљиво, да је слушалице раснлакала па и многом елушаоцу сузе из очију извела. f Бранко Јовановић већнпк кр стола седморице у миру, добротвор, преминуо је 21 авг. т. г. у Загребу. Покојник је био родом из Вуковара, а учио се у Бечу. Иосле свршених наука био је у Троједници чиновник, иоджупан, посланик, и напослетку члап највишег суда. Врло се за-ЦјјР узимао за срнску школу у Загребу, које се и на еамрти великим завештањем сетио, оставивши своју лену кућу у Загребу у вредности од 30.000 ф. срп. црквеној општини загребачкој, да се отуд покривају потребе српске школе и цркве у Загребу. Завештаввем овим ностао је врли иокојник велики добротвор свога народа, који ће му успомену за вечита времена сачувати. Покојник је тиме већ подигао себи живи споменик, који ће за навек му име славити. Лака му била земља, и вечна успомена Слава му!

144

Штампарија српске књижаре Браће М. ПоповиКа у Ковом Саду

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 9