Ženski svet

Вел ЖЕНСКИ СВЕТ,

141

н +=

ТУ.

После неколико дана, чим је болесница дошла к себи прво јој беше да устане из постеље и том приликом баци поглед на празан дувар.

— Ох децо моја, сирота децо моја! узвикну она притискујући их обоје у своме наручју.

То беше све.

Никад више нису они говорили о том последњем одрицању; али вештаковој жени се је чинило да се је овог пута нешто више еломило, отргло из лепе прошлости, на коју је и неотице гледала као'на најсјајнију тачку свога живота.

У разореном стану беше опет отпочео жалостан живот и непрекидан рад.

Магдалина је правила цвеће од хартије; Рене је поред своје науке добио лепо занимање код једног ослепелог старца, да му чита новине а мајка је погнута дуго ноћу седела на преписивању једног романа.

Све ове радне снаге заједно стварале су приличан извор за даљу егзистенцију, али било је дугова који сву се направили за време болести, зато је требало двојином више радити. Ништа није показивало да ће кадгод наступити ера мира и одмора. А гђа Фаберт била је јако узнемирена и плашила се је будућности, јер је осећала да еве више губи најмоћнијег Фактора борбе : здравље.

У:

Неколико недеља после тог, деца беху отишла да однесу свршени посао, а храбра мати седећи сама у соби при сутову који се беше почео да спушта, сањаше жалосно о своме животу, а очи јој беху упрте на оно место, где је слика некад висила, док на један пут оштро авовце јако зазвови

— Ко то може сад да дођег мислила гђа Фаберт, код које се звоно ретко чуло.

Брзо отрча да отвори.

је

На степеницама се указа један носач великим увијеним оквиром на леђима.

Пре но што је проговорио предухити она с речима: ви сте се преварили; то није мене; ја нисам ништа поручила и ја ништа чекам.

Али човек који једва чекаше да се ослободи терета, промрмља кроз зубе.

— Ви сте гђа Фаберт, без сумње; на петом спрату и десно, тако ми је рекла надзорница куће, ја видим још добро.

И без икаквог устевања, скиде терет с леђа,

са

га за не

узе завитак и оде без да јеи помислио да треба да добије што за напојницу.

Донета ствар беше кутија.

Гђа Фаберт отвори ју одмах.

На један пут оста упрепашћена, угушена неисказаним узбуђењем, и да не би пала, спусти се на једну столицу; оно што носач беше донео, што јој пред очима стајаше, беше њена слика !

Јесте, њена пре месец дава продана слика! Ох, она није била у грозници, то није била халуцинација; она је добро видела да је то дело Ђорђа Фаберта !

Али које то могао слику вратити Каквим је чудом дошла она опет у разорено огњиште : Да није трговац мислио да је преварен, обманут “ да није приметио на слици какав недостатак, какву пукотину 2 да се не каје што ју је купиог

Не, то не може да буде; он ју не би вратио без повраћене своте коју је за њу дао.

Све је мање и мање разумевала. целу ствар све се је више губила у провали свакојаких предпоставака, у метежу измишљавања. .

Густа помрчина беше се већ спустила, деца још не беху дошла кући, сирота жена беше утонула у немирним и болним мислима у један пут чује кораке у предсобљу.

Џети се да у својој забуни није затворила врата кад је носач изашао и хтеде да устане, али је снага издаде.

Један човек стајаше пред њоме, кога у сумраку вије одмах познала, он ју позва дркћуБим гласом.

Марија... Марија...

Она викну страховитим и тужним гласом.

— Марија, понови он опет пуштајући се на колена, опрости !

Гђа Фаберт сва дркћући у својој супружанској гордости, исправи се и одгурну онога, који пред њоме беше.

— С каквим си правом дошао овамо 7 рече му. С каквим се правом усуђујеш...2

— Марија, мила моја жено, не гурај ме од себе!... Ја сам био несретник, али сад се враћа препорођен човек, отац који те моли! Опрости... опрости!...

— Ах, тисисвеу мени убио, уздахну болно млада жена, убио си љубав, веру, искреност !. Ја ти не могу више да верујем ! Остави ме !

— Не, одговори Ђорђе Фаберт, ја желим да те опет задобијем, хоћу да ти створим нов живот, да те љубим, волим, да надокнадим све ово изгубљено време...