Ženski svet

154.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 10.

2 о + о а 04 осрето сав о о од о

~ ЛИСТАК. =>

та ЕБУ а раса. Т6 5 5

ЋЕДВНА ГОРА.

Било је топло јулско вече. Море не беше банг најмирније. Мрак и магла брзо се распрости“ раху умотавајући све у свој тамни огртач. И кроз беличасту маглу свака два минута одјекне грозни, опомињући и дуги писак парне сирене великога трансокеанског пароброда. Па и поред све таме што га окружује сад је још могуће, видети његове широке, огромне и црне контуре.

То је океански великан Талани, готово црни колути густога дима куљају из његових димњака. Он се сада креће успореном брзином од осамнајест миља на сат. То је због магле. Оштри кљун пароброда силно расеца вале који се бели као сапунска пена, високо уздижу у хиљаде капљица враћају и падају на тамну површину мора. Далеко позади себе оставља широки и дугачак пут беле пене. Али га је сада у мраку и магли немогуће опазити.

Сва електрична светлила су упаљена: један фењер на првој а други на другој катарци, црвена светлост на десном боку, напред и под ко-

мандним мостом а зелена на левоме боку. Многи |

прозори на кајутама јасно су осветљени а тако исто. и они на трпезарији. То је баш доба вечере. У трпезарији— зелено тапетираној и украшеној позлатом у „Псепа стилу лете лакеји у мрко сурим ливрејама са сјајним бакарним дугметима доносећи уобичајену кафу после јела. Вијолински оркестар у путничкој кабини завршује последњу пијесу дневног програма „Ја Рајота“. Меки и заносни звуци разлежу се по трпезарији. Лепе даме кокетно посађвив за раскошно сервирани сто климају по такту музике својим дивним главама и смеше се онако како се обично и смеше лепе даме кад музика опева љубав. „Пеу-у-у-у“ — дуго и пакосно се посред њежне музике и веселога ћЋаскања, разлеже глас сирене.

— Проклета сирена! — обраћа, се дебели берлинац својој суседки, младој једној глумици из Њујорка.— Та она заиста разорно дејствује на нерве,

— Али, на мене она баш никако не дејствује. Ја сам потпуно хладнокрвна и равнодушна према томе звуку, — одговори му она с усиљеном хладноћом и равнодушношћу и примакну себи другу порцију сладоледа,

— Џа како и не би били хладнокрвни према свему томе, кад сте појели до сад толику масу сладоледа, – покушава да ју пецка дебељко примичући себи тањирић са слаткишем.

Трпезарија се постепено испражњује, и само неколико људи остаје у њој и сакупља се око пијанина, Добродушно — весели Бечлија са црним брчићима пева загушеним тенором некаку глупо — сентименталну романсу. У једноме углу, повучена од свију, седи дивна и млада нека Пољкиња и песник неки из Франкфурта на Одру. Последњи држи у рукама лист хартије и из њега страшним гласом декламује стихове, посвећене „Клерхен — мојој дивној вили“..

„Пеу-у-у-у“ — гуди немилосрдна сирена. И дивна Лољкиња се слатко емеје.

— То баш звучи као потемех вама, јелте — рече она песнику, — али молим вае, пре него што наставите прекинуту декламацију донесите ми чашицу чаја.

Песник исчеве. У сали за пушаче неки дебели Немац из Мексике, држећи у рукама карте, удара песницом по столу, и премештајући са, једног на други угао уста дебелу и смрдљиву цигару дере се:

— Ко има ноге, тај нек излази.

— Шта то значи Шта говори ои2 Какве ноге 2 — запиткује љубопитљиви један Американац и саслушав објашњење суседа који је боље посвећен у тајне ската (игра карата) говори тихо: — А, сад шала, груба шала!

Недалеко од ове групе седи неко неизбежно морско преклапало и прича својим смиреним и наивним слушаоцима прекоморским новајлијама:

— Ледене горе, — смешно! Којешта! Не дајте да вас хватају на ту удицу! Не верујте никад таким причама.Ево ово је моје дванајесто путовање преко мора, па ни једаред не видех ниједну ледену гору. Па баш и да ју сретнемо, — чудна посла ! |

Одмах ћемо моћи да ју обиђемо, — ето то је све!

„Неу-у-у-у“ јечи опет сирена. И све даље и даље, посред густе магле и огромних таласа одмиче црни окејански великан. Палуба је пуста, јер и није баш особито пријатно бити на,