Ženski svet

179. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 8.

тиње се своје не стидим ја, јер купио је нисам, него ми је од Бога дана. А он је знао ваљда, залито је тако наредио. (Замисли се.) 4. ПОЈАВА ПРЕЂАШЊИ И МАРА. Мара : (— долази певајући —) Овамо стаза води, Фрула његова јечи, Туда мој драги ходи, Не треба других речи, Туда му стадо пасее — _ Фрула нам носи гласе (— бере цвеће —) (-— диже киту у вис —) Споменка, љубице, сасе! Споменка, љубице, сасе !

Ту чарна гора листа, За њега берем цвеће, Ту је водица чиста; — Он заборавит' неће Ту ме је избрао засе — Да ме усрећи, спасе —

(— смешта цвећеу киту —) (— Дотрчи пастиру и пружи му цвеће —)

Споменка, љубице, сасе! Споменка, љубице, сасе !

Пастир : (-– уехићено —) Маро, анђеле добри мој ! Ох, ходи, ходи, дуго ! (обгрли је боно.) Мара : (— погледа га вачуђено —) Шта је теби, драги Ђорђег Тебе је туга неки обрвала! Да ти се није зло какво догодило 2 Можда бих ти могла 1ито помоћи!

Пастир :

Чуј ме, добра Маро! Ти познајеш ту из села ону богаташеву Анку. Она је била овде. Чула је моју Фрулу, па је свратила. Занела се, вели, за мојом свирком, па је боли — рече, што сам тако пуки. сиромашак, што сам „туђ пастир“, па мора да ме се клони, То је ето и мене заболело : зашто смо ми тако бедна сиротиња !2

Мара : А волиш ли ти њу, Ђорђе 2

Пасттр : Не, не, драга Маро, ја је само жалим. Мара: (— припија се уз њега -—)

Немој, слатки 'Борђе, немој да ме убијеш ! Видиш, тако ми Ђурђевдана ти данашњега, ја тебе волим; не само свирку твоју, ја тебе волим и као сиротана. Ни ја немам нигде ништа, нити икога осим остарела слепа оца, за кога ноштено зарађујем кору хлеба суха. Али веће дати Бог да ти менс само зато напустиш, што сам сирота девојка

Пастштр :

Маро слатка моја, зашто се забадава растужујешг Та ја сам још већи сиромашак од тебе. Ти си бар сазнала, шта је топло ерце родитељско, а ја сам бедно сироче, од како се сазнадох. Потуцам се од немила до недрага. Грлим сухи пањ у гори, а он нит ромори нит говори; приањам уз стену студену, а из ње ми гуштер провирује. Не знаш ти, како је пусто у срцу сирочадском. Па онда зар мислиш да има на свету тога блага, за које бих дао то твоје добро ерце, које је прво, што је за мном топло закуцало.

(Загрли је. Звони на службу.)

Мара:

Ах, чујеш, звоно позива хришћане на службу божју. Идем да одведем свог сиротог слепог оца на свету литургију.

Пастир :

О, благо души, која може да је слуша у храму Господову ! Мени, бедном пастиру, и тоје закраћено. Ал знадеш ли, душо, кад дођу свети Духови, како поврви свет у гору зелену, те гору уносе у храм божји. Није ли нама онда лакше овде под живим грањем шуме бренате створити храм божји, који је ено сам Бог засводио плавим небом својим, а припалио у њему највеће кандило на свету, оно сунце јарко, те ту вечиту службу служе невидовни дуси угодника божјих, певају анђеоски хорови, а отпевају умилне птице џевачице. Та свуда је Бог, па пропојмо му ими овде у слободном храму његову пасући етадо свилоруно.

(Ухвате се ва руке и поју:)

„Тебје Бога хвалим, тебје Господа исповједујем, тебје превјечнаго отца веја земља величајет“. (Држећи се ва руке и појући зађу у гору) 5. ПОЈАВА. ПАСТИР, САМ СЕ ВРАТИ,

Пастштр :

Сирота је моја Мара, али има срце, што вреди три царева града. Па то је срце мени поклонила. Она је прва и једина на свету, што ме је овако сиротана заволела, и ето све своје благо, то златно срце своје, мени поклања и то јој је срећа овога света. Ох, ја бих био чудовиште најгоре, ако бих је немилостиво одгурнуо. То никада нећу учинити. А Бог, који нас је тако зближио једно другом, зацело неће заборавити на нас сиромахе ; та ми му се и тако најискреније молимо,