Ženski svet

Бр. 12.

само одатле, које су потом врло добро плаћене. Тако пето је варош поклонила једну зграду, где се девојке са села примају, али само оне, које из чешких крајева долазе у службу, па да не би лутале по великој вароши тражећи себи места, то је свака од куће упућена на то девојачко скровиште, које је под надзорништвом женског друштва. Тако ту добије свака стан и исхрану за 14 дана док се не смести, наравно, да не седи ту скрштених руку, него ради све послове што се у једној кући посвршавати морају. Само ретко која остапе и 8 дана, јер је велика навала на ту добру чељад п одма се приме у службу. Разуме се, да ту само Чешкиње имају приступа.

Праг ће бити у опште за коју годину једна од најмодернијих вароши, јер се местимице читави делови вароши руше, особито стари чивутски крај тде се регулишу улице. Њихове богомоље и куће ако су на линији, морају се рушити. Упозорише ме на један комад, где су биле две старе куће, за које даде варош 1 милијун круна за то парче земље, а то све ради улешпања вароши. Поред Влтаве диже (се читав ред најмодернијих кућа, већином у »сецесион«-ом стилу. Праг по себи има диван положај ма с које стране, а и велику будућност. Нисмо хтели ни хришћанско католичко гробље да пропустимо, а да не посетимо гробове елавних људи. Као у каквом дивном парку, тако се шарени мирисаво цвеће по њему, па тек споменици! (Све се надмећу који је од кога лети. Морам споменути величанствен споменик славног вође чешког народа, др. Ритера, затим нама брбима познатог сликара, Чермака, и других великих људи. Оатим одемо на евангеличко гробље, да походимо гроб и Богу се помолимо за спас душе славнога Шафарика, који је из Беча пренесен у Праг и ту сахрањен.

После пријатног бављења од неколико дана у Прагу, кренемо се у Сакеонску. Пут од Аусига до Дражђана мора сваког задивити. (но стење прави

доломити, више пута сам (се преварила па усхи- |

ћено повикала моме мужу: »Види, Мито, разрушен град«, а кад приспемо ближе, а оно голо попуцано стење. Ту би најзанимљивије било пешице ићи, јер п оне куће изгледају као да су из брега изникле.

После 4 сата тог дивног путовања на Елби, по такозваној Саксонској Швајцарској, стигосмо сретно у Дражђане. Одмах на првом кораку задивили смо се величанственом изгледу жељезничке станице, која по облику своме и величини,

ЖЕНСКИ СВЕТ

269.

све остаде у Немачкој надмашује. Да је нарочито за путнике врло згодно удешена станица, увериће се сваки кад будем навела, да се у њој налази свака угодност, која је странцу тако потребна. Ту вам има мењачница за новце, ту су купке топле и хладне, берберница, ресторација, пошта, па су се чак и побринули, да над сандуком где се писма бацају, стоји табла са натписом: »Уповорују се путници да не баце пиема без марке и наслова, « што ми је врло годило и кажем моме мужу: »Но, расејани професоре, то се тебе тиче, не морам те ја опомињати као обично.« Кад смо изишли са стапице, одмах преко улице угледамо хотел до хотела тако, да смо се лепо у хотел ушетали. Наравно, ја по обичају журим напред, да се погодим ако могу што јефтиније собу добити, али ту су утврђене цене п у свакој соби стоји цена собе. Оставимо ствари и одмах пођемо да разгледамо варош. Ја се нисам могла доста надивити чистоти и уредности једне немачке вароши. Дражђани већ само 6 тога морају се допасти, што су све улице асфалтоване и неки необичан мир и тишина по улици влада а овамо свет гамиже као мрави. По гдекојим улицама где је велик промет, стоје од плеха као неке узане корпе једно МЕ) метера једна од друге раздалеко. У први мах нисам знала за чега су, док нисам ближе дошла и прочитала, да се папирићи и друге непотребне ствари овамо бацају. Тако неосетно дођемо до » Цвингера«, тде је назидана галерија слика. Ту су музеји, ту у близини одмах двор и католичка дворска црква у »барок«-етилу. Из двора води директан ходник у цркву и дворску ложу. У истој цркви на главном олтару је оригинална слика Рафајелово _ „Базнесење Христово“. Сутра дан први ход нам је био у чувену дражђанску галерију слика. Ја нисам позвана, нити као женскиње имам те спреме, да критички збирку слика уметничких производа опишем, него ћу само да споменем једно, што је на мене највише неодољиво утицало, а то је оригинална Рафајелова Сикстина. Ту смо слику пола сата посматрали, особито Мадону и оне анђелчиће који наслонивши главе на ручице с погледом к небу, безазлено очицама мајку Божију посматрају, како с Христом с неба силази. (во је нарочито дирљив призор за матер, који дубоко у срце дира. После тога одемо да видимо такозвани Стипе Сеебње“. Мислила сам, да после уживања оних дивних слика дражђанске галерије, неће друго бити у стању да ме одушеви, па сам чисто с неком зебњом ступила у тај „зе-