Ženski svet

Стр. 66.

мо.“ — (ве двије пошљедње биле су нарочито забрањене, но то друштво није бунидд.

» Аргоров, Верро,« обрати ми се домаћин, „дед нам отпјевај твоју граначарку.“

Нијевсам пзвјебно знао, ко се све ту налази, —- та било нас је барем двадесет, —- па сам се устезао, али најпошље попустам. давлада тишина,.. Кад је умукнуо пошљедњи звук, осјетих, како ми неко чврсто стисну руке, и спусти на чело топал пољубац...

Настаде пљескење и живахни уеклици. Био је то главом пјееник. Можете мислити, како ме је

тај сусрет обрадовао. У току дана дознао саџ, да.

он своје пјесме сам компонује, које је утолико било · необичније, што је у рату. од 1866. од силне топовске грмљавине сиромах оглухнуо.

Пјесником може човјек бити само у појединим тренутцима живота. Ове нијесу никада ниђе штам пане, а ја Имао _сам кашње и ја један тежак тренутак у моме животу, у коме сам испјевао једпу пјесму. Било је то прије десет година, кад је моја Ана била тако тешко болесна, да сам већ био изгубио сваку наду, да ће остати жива...

Кво те пјесме у орпгиналу:.

»Тужно срце, ти болује, Зашто не пукнеш —

Радо би ме у гроб справит, Али не можеш, —

Судбина је ваљда јача

Па ти не да моћ;

Она ће се смиловати, Задњи час ће доћ.

Ој, судбино, ја те молим, Дед, престани већ, Прогонит' ме, ил ме пусти Мах у земљу лећ'. Прогонила си. ме доста

Већ од младости,

Трпио сам откад постах, Тешке ' жалости.

Ти ми узе оца, мајку,

Ти ми узе вид,

Ти ми дираш задњу радост Шта ће са мном бит 2!

ЖЕНСКИ СВЕТ

сам нажалост готово све заборавио.

Брин

Али, ја ти све опраштам Подај срцу моћ,

Нека пукне од жалости, Све ће туге проћ.

Па ако сам заслужио, Да ме прогониш, —

Ти ме гони и прогони, Док ме умориш, Само немој добре жене Која ме двори,

Прије нег њу рађе мене У гроб сахрани. %)

Нијесам старца прекидала. Причао је живо, са осјећањем, баш као да сву своју прошлост ноново преживљује. Преко његовог блиједог лица прелило се живо руменило, и да је спромех мотад гледати сигурно бих сопазила у његовим очима бљескање. Да, данашњи живот, овако из самога рачуна склопљен, пије му се свиђао. Ташлер, или тачније Ташнади, имао је у својим жилама крв својих прађедова па је наравно втше волио оно доба народнога буђења. Илирско доба, бојева 48-ашки, бомбардовање Београда, бојеви на Дрини и Невесињска пушка — то су биле његове најмилије успомене.

Да, вријеме бојева је- прошло, и данас вриједи сасвим друга борба, него она нетдашња, а он, мој сиромах слијешац, — није се могао са овим новим поретком споразумети.

Такви људи живе само у протлости,..

Слушајући успомене Татшнадијева потомка ко“ ји је далеко живахније приповиједао, пего ја овђе онако по ејећању.. Бог зна, какве ми све мисли вијеву пролазиле кроз главу.;. ;

Огранци и остаци негдашњега сјаја, — ђеи шта — ли сте сада7...

дагреб, Видов-дан 1906. Мто1е(та.

#) Кад се пажљивије прегледа пјесма, види се и

у слогу и језику уплив старије хрватске поезије. Није ·

чудо. У сјеверној Славонији је давно нестало чистога српског нарјечја, и све се претопило у туђинштину, а српска књига тамо већ деценијама није виђена. Сад тамо слабо Срба и има. — (Прим. пис.)

Скупштине Добротворних Задруга одржане су: у Нов. Саду 27. јануара (9. фебруара) о. г. у Будимпешти, ев. Мајке Ангелине: 10. (28) фебруара о. гљ;у плеј 2. (15.) фебруара; у

Сапајеву: Гоепођа , Јерарха; Карловцима:

на Три Јерарха: _ 90. јануара; Одбор Књагиње Па исти дан на Три у Панчеву 8. (16.) фебруара; у Срем. 17. фебруара (1. марта). у Бањој