Ženski svet

СРЕЋА.

Mojoj мајци: Милци Билбији Црни Луг (Босна).

шареним лептиром, посматрајући га са пуно задовољства, како леће са цвета на цвет! Колико сам пута брала пољско цвеће у шарни сплет, наслађивала се његовим мирисом, а напослетку кидала и бацала га у наручје бистром поточићу! Много пута у шумици слушала сам славујеве песме, који ме је својом милом песмом заносио толико, да сам спуштала своју главу на меку траву и занесена, будна, и нехотице сањала сан о срећи, о нечем, што још као дете не могох осетити. Много сам пута посматрала залазак сунца и свагда ми беше тако мио, тако тајанствен! Замишљах, да је цео свет тако мио, тако леп, тако добар! Не знадох за јад, за бол, за тугу. Не знадох за пакост и злобу овога света; ја љубљах природу, у њој свагда налажах добрих и искрених пријатеља. Слика детињства ишчезе. Ја гледам пред собом садашњост. И гле! Иза оних планина, где сунце лагано тоне на свој прекоморски конак, указа ми се слика моје љубави. Слика његова, која ми се указа, постаде ми милија од свих успомена мога детињства. Глава ми клону. Очи ми укочене гледаху у даљину, као да очекиваху, да ће им мило сунце послати један светао зрак моје љубави. Срце ми је пуио туге, очи ми пуне суза. Зашто ми душа нема мира, зашто је живот тако очајан? _ Вера. t/V*A-'V

Мила моја мајко! Одавно ти нисам писала, na ево ти сад неколико редака, ма да је већ вече, да се једва види. Касно сам га почела, али ћу зато довршити. Ти знаш, да мени годи сутон, полутама, ЗамишљамЈ да сам крај тебе мајко, тамо у оној нашој соби чији прозори гледају на »Старетину« и »Троглав« а глава ми наслоњена на твоје груди, па те тихо питам: »мајка, реци ми шта је срећа«? Па осећам твоју руку на својој коси како је додирујеш и њежно гладиш, говор ти тако тих

и благ, а очи тако благе као у оног кипа, у оне жене покрај распећа Хрисгова игго стоји на раскршћу кад се у село иде, да се људи прекрсте кад покрај њега прођу. Овде седим у тишини покрај прозора, поглед ми се губи у даљину а кроз прозор чујем iiianгање још заосталог лишћа на дрвећу. Сунчани зраци се полако губе у овом вечерњем сутону, јер се кроз танане облаке пружа још само по гдекоја зрака. У руци ми је једна стара фотографија и брижљиво савијен лист хартије. Мора да је некоме много стало до тога, да тај лпст хартије сачува. Неки дан кад се је исто овако тихо спуштало сунце за облаке, онда сам га нашла у једној сгарој књизи. Са већ избељеле фотографије гледа у мене девојче насмејано, пуна живота. Још и сад се истиче сјај великих јој очију. А шта је на хартији ево ти верно преписано: »Волела сам сјај, богатство.« Некад су те две речи за мене много значиле, а данас бих волела да није тако. Годило би ми, да сам у оној мојој малој собици одакле се види црквица, чије ме је звоно свако јутро будило на јутрење. О како га се слатко сећам! Сад већ могу сасвим равнодушно говорити о прошлости. Не боли ме стара рана. Неће се поновити 'нова бразда жалости, која је већ прешла у уздисаје. Морала сам бити врло лепа, јер сам то и осећала. Кад сам стајала пред огледалим увек сам са уживањем гледала у велике сјајне очн и ружичасто лице. Огац ми је био сиромах чиновник у једном селу где сам своје најлепше дане, своје детињство провела. Имала сам богате рођаке. Једног ујака који се у век на четир коња возио. За њега веле да никад није ишао пешке. А ја сам гледала ту разлику, па ми је била ниска она наша мала кућица, зажелила сам сјаја, иста онака лепа кола да ми завиде. И зар судбина. Жеља ми се испунила на једној „елитској“ забави где сам из милости била позвана, доиаднем се једном врло богатом генералу. Запросио ме ie. Било ми је тада 20 година. Сенгимеитална као пролетњи сутон на прву његову реч одговорила сам: хоћу. Занимао ме је нов живот. Што је прошло то сам заборавила. Чинило ми се да никад није друкче ни било. Да сам увек на коли ишла да пробам свилене хаљине, а слуга ми доносио чашу воде. И тако је пролазио дан за даном.

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ