Ženski svet

творне Задруге Српкиња Иришкиња, отворио је прославу поздравним говором и назначио је како смо дошли до овог споменика. Митровачка певачка дружина отпевала је молитву: „Воскликните господеви.“ Гђа Олга дра Емила КогтиЛа из Шида изрекла је, са много љубави за напаЕену песникињу и са.много разумевања њезине појезије овај говор: Погитовани вборе! Драге Срттње! Приређивачки одбор данашње свечаности позвао ме је, дз, приликом подизања споменика покојној Мијшди Стојадиновићрвој - Српкињи, проговорим коју реч у јавности о животу и раду ове наше прве песникиње и књижевнице. Захваљујући се управном одбору Добротворне Задруге Српкиња Иришкиња на овом одликовању, примила сам се радо ове дужности и покушаћу, колико могу, да вам приближим ову ретку појаву онога доба те да из мојих речи разумеге више Миличину душу но сам Миличин рад, јер би томе требало и више времена и темељнијег познавања Миличине поезије. Ми имамо у првом реду да захвалимо г. дру Јовану СкерлиЛу , професору универзитета у Београду, што нам је у Летопису Матице Срмеке, а доцније и у (Јпсменици Милице Стојадиновићеве већ приказао Ми шцу као одушевљену, родољубиву Српкињу, као песникињу и патницу онога доба, те што нам је скренуо пажњу на то, да Миличине преморене косги леже на забачену месту старога гробља у Београду. Та порука дра Скерлића преко Летописа Матице Српске српском народу дотакла се нас неколицине Српкиња, да поведемо мисао за подизање споменика овој заслужној нашој родољупкињи. И, хвала, Богу, тај се посао прилозима родољубивог српског света. а заузимањем иришке Добротворне Задруге Српкиња данашњим даном привео крају и ми сви

видимо пред собом споменик Милице Стојадиновићеве-Српкиње. Пре 34 године, т. ј. 25. јула 1878. склопила је Милица Стојадиновићева своје лепе, крупне очи за навек. Њено лепо, бистро око престало је гледати на овај свет, њено срце престало је куцати за овај свет, а њена душа престала је осећаги и дисати за њено драго Српство. Милица Стојадиновићева је од прве младости својих девојачких дана живела, певала и умирала за Српство. Као свештеничка кћи напајала се од своје колевке духом најплеменитијег осећања за свој род, а одарена природном духовитошћу образовала је клицу патријотске своје љубави доцније сама књигом и пером Још у најраније доба њена детињства опазили су родитељ i и околица њена необичну даровитост и лакоћу учења у школи. Као дете још умела је она да прича и велича сгару српску славу, а када би говорила о пропасти српскога царства, бивала је све блеђа и тужнија, док се најзад не би заплакала. . . Оаа је од тринаест година читала својим родитељима своје прве песме, прелиставала је сваку књигу, читала, учила, мислила и расла тако, као бујно дрво њене лепе Фрушке Горе Ако се вратимо за час у оно доба, када је живела пок јна Милица још поред својих родитеља, видећемо је ипак сретнијг, веселију, са више поуздања у будућност, него доцније, када се у њиховој породици рађала несрећа за несрећом, па ипак, Милица је у суштини своје природе била увек несретна. Ми је сретамо вазда по бреговима, шумама, на обали Дунава са књигом у руци, или задубљену у своје лепе мисли, често са сузама у очима због судбине њена жарко љубљеног народа, као што је имала обичај говорити. Необично брзо научила је немачки језик, а \чила је и талијански, да би се што боље упознала и са страном књижевношћу. Многи наши а и страни песници и књижевници долазили су у Врдник, да је виде и познају. Била је чувена са свога духа, омиљена са своје душе а

Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СБЕТ

155