Židov
U decembru 1925. i januaru 1926. dali su za J. H. Farmu 7.050 Din. (79% od ćele sume sakupljene u Beogradu) sem ranijih priloga poslatih direktno tome Fondu. Iz ovih cif ara vidi se da se ovdašnji Sefardi ne oglušuju o svoju dužnost materijalnog podupiranja velikog jevrejskog nacionalnog pokreta. Ali našoj progadandi ipak ostaje široko polje rada, kako bi s jedne strane ta sefardska potpora, bila obilnija i izdašnija, a s druge strane da bi i eškeaaski deo ovdašnjeg jevrejskog gradjanstva 'još bolje odgovarao zajedničkim nacionalnim obavezama. Pitanje doseljavanja Sefarada u Erec Jisrael spada u red najvažnijih i najtežih problema Sefardske Konfederacije. Najvažnije zato, što je taj zadatak, uopšte, srž celog cijonističkog pokreta; a najteže zato, što medju Sefardima agrikulturnih elemenata, na koje se danas u Palestini najviše važnosti polaže, u Diaspori nema. Nema, za sada, mogućnosti, da bi se za posao obradjdvainja zemlje gdjegod spremiti i usavršiti mogli. Specijalno kod nas u Jugoslaviji izgleda., da bi se ovo pitanje moglo veoma teško pozitivno rešiti. A nespremne pojedince Palestina ne treba i teško ih prima, Usled toga ta stvar ostaje za, sada otvorena do boljih prilika. Na kulturnom polju plan našega rada dosta je raznolik ali sve ide pravcem da se naša sredina. uzdigne ma dostojnu visinu. Fakt je da je Beograd XVIII. i početkom XIX. veka bio mali centar rabinske znanosti, odakle su pojedini ha,harnim bili pozivani u druge sefardske centre, da tamo vrše svoju blagotvornu versku funkciju pastira i narodnih duhovnih vodja. U Beogradu su u svoje vrcme štampane i izdavane nebrojene knjige verskog i drugog čisto jevrejskog sadržaja, pa su odavde rasturivame po ostalom sefardskom svetu. Ta vrsta delatnosli u Beogradu prestala je još U drugoj polovini XIX. veka. Ali se počinje javljati intelektualni rad svetovnog obeležja, čiji su se predstavnici prilično umnožili, i to više na polju nauke, manje na polju umetnosti. A ona, koji vođe sefardske Jevrejstvo u Jugoslaviji, ne ustupaju ni malo ostalim svojim sugrađjanima iz istih struka po svojim prirodnim sposobnostima a ni po dobroj volji, da bi te svoje sposobnosti, kada bi im se dala prilika i mogućnost, stavili u službu na dobro ne samo svoje uže okoline nego i najšire sredine u kojoj žive. No, depresivna resignacija nije u prirodi jevrejskog karaktera. Onoliko koliko nam spoljašnje okolnosti dopuštaju, mi ipak vršimo svoju kulturnu misiju, i težimo da je sve bolje izvedemo: Dokazati da je to tako, i dati podstreka. toj misiji, jedan je od bitnih kulturnih ciljeva. Sefardske Organizacije. Radi toga. Uprava B. 0. S. J. počela je da prikuplja publikacije i ostale radove pojedinih Sefarada iz prošlosti i sadašnjosti, čiji bi se radovi i predmeti mogli smatrati kao dokumenti od vrednosti za njihovu kulturnu i intelektualnu delatnost. U programu B. O. S. J. jeste i pokušaj aktiviranja sefardske akademske omladine, naročito posleratne, koja se uopšte ne čuje da postoji, na ovom svetu. A bilo je u godini 1925—26. samo na Beogradskom Univerzitetu upisano 45 studenata, 36 muš. i 9 žen., i to; na Pravnom Fakultetu 21 muš. i 5 žen. na Filozofskom 3 m, i 4 i, na Tehničkom 7 m. i na Medicinskom 5 m. Ima ih sigurno priličan broj i na Zagrebačkom Univerzitetu. 5 ) Na strani ih je takođjer dosta, naročito u Beču, Pragu, u Francuskoj i dr. Pored gore izloženih, našoj Organizaciji predstoje j;OŠ nekoliko detaljnijih zadataka, čijem ispunjenju takodier pridajemo veliku važnost, a od kojih ovde navodim sledeča dva: Uprava B. O, S. J. radi intenzivno na tome, da meseca maja ove godine priredi izložbu izvanrednih umetničkih radova našega genijalnog akademskog slikara g. Leona A. Koena rodjenog beogradjanina, kojim se mi samo dičiti možemo. On je najveći deo: svoga života proveo u Miinchenu, baveći se iskl učivo slikarskom umetnošću, gde je više puta sa sjajnim uspehom izlagao. Uprava B. 0. S. J. namorava takođjer da raspiše konkurzne nagrade za najbolje originalne spise ili tehničke planove, čiji bi autori bili ovdašnji Sefardi, itd.
Ne mogu da zaključim, a da ne dodirnem jedno pitanje, koje se odnosi na samo stvaranje Svetske Konfederacije Sefardskih Jevreja, pa sledstveno i lokalnih Sefardskih Organizacija. Reč je o tobožnjem separatističkom karakteru tih Organizacija u smislu razjedinjavanja i odvajanja Sefarada od Eškenaza u naciohalnom radu na obnovi Erec Jisraela. Kada bi ovo pitanje zaista postojalo, ono bi nesumnjivo bilo vrlo značajno, a i veoma žalosno. Medjulim, ono u stvari, srećom, ne postoji, niti ima razloga ni osnova da postoji; već je tako bačeno na tapet od ljudi kratkih pogleda i tcsnih grudi. Ali je odmah temeljito, vrlo izrazito i energično dcmantovano sa najmcrodavnijih mesta i od najkompetentnijih ličnosti. Gg. Nahum Sokolov, Menahera Usiškin i David Jelin Mčno su prisustvovali svečanotj seđnici 15. augusta 1925, g. u Sefardskoj Bečkoj Sinagozi prilikom otvaranja Svetske Sefardske Konferencije. Tom su prilikom sva trojica uzela reč, te najtoplije i najsrdačnije pozdravile Konferenciju istakavši neophodnu potrebu Sefardske Organizacije, u interesu ne samo Sefarada, nego i cclog radai na obnovi Erec Jisraela. G, Usiškina lično sam upitao prilikom njegovog bavljenja u Beogradu, decembra: prošle godine, i molio sam ga da mi kaže svoje mišljen e o potrebi i opravdanosti Sefardske Organizacije. G, Usiškin mi odgovori, da je prijatelj i pristalica sefardskog pokreta, i da ga smatra kap prirodnu pojavu neophodno potrebnu, koja bi sve Sefarde najpre 'prikupila oko jednog duhovnog stožera. Pri tom naročito ima na umu Sefardske mase u Severnoj Africi i na Orijentu. Pripremiti i or-
5 ) U Zagrebu su sefardski studenti već organizovani u »Jevrejskom sefardskom studentskom klubu«. (Opaska uredništva »Židova«).
ganizovaiti takvu celinu mogu samo aktivni i inteligentni ljudi sa organizatorskom sppsobnošću i drugim pozitivnim svojstvima, koji su ponikli i sopstvenoj sredini. Takvu organizaciju mnogo će lakše biti privesti saradnji na obnovi Erec Jisraela i na preporodu celog jevrejskog naroda, nego što se to do sada moglo učiniti, a nije se moglo. učiniti ništa, jer nije bilo nikoga, da. to učini. On se, dakle, izjašnjava za apsolutnog prijatelja sefardskog pokreta i sa punim übedjenjem preporučuje širenje i jačanje Sefardske Organizacije. Rabi Bencion Uziel, Glavni Rabin u Jafi i TelAvivu, na jednoj sednici Svetske Sefardske Konferencije u Beču, ističe razloge, da netreba Sefardsku Organizaciju smatrati kao izraiz separatizma, več kao nasušnu i neirbežnu potrebu. Za njega je separatizam, stvar koja se ne da zamisliti On bi pre žrtvovao izbavljenje Geule nego što bi pristao da se djo njega dodije putem separatizma. G, Vladimir Žabotinski upitan za mišljenje o Svetskoj Sefardskoj Organizaciji, odgovorio je izmedju ostalog sledeće; ». . . bilo toj u vidu posebne organizacije ili ne, organiziranje sefardskog plemena je jedna od životnih potreba jevrejske renesanse. Pozornica naše renesanse je obala Sredozemnoga Mora. Svi su Jevreji na tim obalama Sefardi, a bez
njih se naša zajednička stvar ne može realizovati. Što se I tiče separatizma, držim da su takve zle slutnje u flagrani« protuslovlju sa svime onim što ja o Sefardima znam . , .■ zitivno znam ovo, da sefardsko Jevrejstvo neće prihvati« potpuno nestajanje sefardske individualnosti, ni drugi ekstfl a to je capatije naroda. Sefardi će naći pravu sredinu, 6 ) I Svako dalje diskutovanje, objašnjavanje i dokazivanje z čilo bi »razvaljivati širom otvorena vrata«. » * * Svoij iscrpni izveštaj sa Bečke Konferencije 7) završio 5 bio rečima čiji ,je izvor u dubini moga srca, A kako su o, verni izraz njegovih otkucaja, to me nešto od sebe goni c njima zaključim i ovaj svoj napis: Erec Jisrael već je na početku svoga ostvarenja. Sada baš zgodno vreme, da se temelji njegovi čvrsto postave, g se upravo već i čini. A u njihovoj konstrukciji jedan od glanih stubova mora da bude i sefardsko-orijentaJni clemenat. 6 ) Citirano po navodu u »Jevr. Životu« br. 80. od 30. oi tobra 1925. godine. 7 ) Objavljen u »Jevr. Životu« br. 76. i 77. od 9. i 16. oki. bra 1925. godine.
Na talasima cijonizma
Dr.
DAVID ALBALA,
BEOGRAD
Kao što svaki pokret, koji razašdlje sv.oje idejne talase širom sveta, ima. naizmeničnih momenata: brzog prodiranja i privremenog zastoja, maksimalnog razvića sviju energija i trenutne klonulosti njenih redova, tako je i cionistički pokret u punom smislu reći idejni pokret primoran da se podvrgne tome večitom zakonu napredovanja i opadanja, Vreme od prvog bazelskog kongresa 1897. godine do svetskoga rata može se nazvati periodom; rašćenja, širenja, bogaćenja, oživljavanja i pribiranja narodnih snaga, budjenja uspavanih nada, uskrsnuća sveilih izgleda u budućnost, ostvarivanja jednog pesničkog sna, ulaženja u jedan novi, preobražen i dostojanstven život. Sa svetskim ratom izgleda da su jednim zamahom srušene u prah i pepeo sve mukom stečene tvorevine cijonističkog pokretat Svuda rasulo, dezorganizacija, razočaranje, očajanje, vraćanje u žalosnu i beznadežnu dvotisućnu galutsku svakidašnjicu sa i svima njenim atributima: strah od sutrašnjice, ncizvesnost za ličnu, porodičnu i imovnu bezbednost, nejednaka borba sa elementima koji imaju izopačene pojmove o pravdi, pravima, dužnostima, ljudskoj časti i moralu. Skoro svuda crni plaštov rdljavih slutnji, bezbrojnih briga i neizmerne tuge. Nema spasenja . . . I gle! Pri kraju rata pod značajnim uticajem jevrejskih mudraca, koji su umeli da shvate krike za slobodom koji su se otimali iz grudi u krvi utonutog čevečanstva, u času kad se iko najmanje nadao, blesnula je odjednom pravo u zamračeno lice jevrejskog naroda davno utuljena zvezda jevrejskog preporoda. Nastaje oduševljenje, ushićenje. Povijene staračke grudi ispravljaju se šaljući nebu poglede zahvalnosti. Napaćena jevrejska duša osvežava- se, podmladjuje se, priprema se za radosne napore koji joj predstoje u izgradnji svog vlastitog doma. A kada su posle rata narodi sveta na svečan način potvrdili da je nova svetlost u istini zvezda jevrejskog mirnog razvića u budućnosti, onda su se ruke celoga naroda grozničavo, žurno i predano dale na posao donoseći sa uvala i bregova najudaljenijih krajeva sveta po jedan kamičak u Erec Jisrael da ga uzidaju u novi jevrejski dom koji su stali dizati. Radili su bez prekida pevajući, i ako sa slabačkim rukama, sa blaženim osmejkora na. licu, i ako sa iscepanom odjećom, sa srcem i dušom punim radosti, i ako sa nezalečenim ranama po telu. I posle mučnog rada ,od nekoliko godina zastali su za časak i pogledali koliko su uradili. Ali nigde doma nije bilo! Ne samo da još nisu izbile zidine preko zemljine površine, nego ni temelj još nije završen. Tek su glavne brazde povučene, poneki rovorvi iskopani, i nešto kamenca nabacano. To je sve! Toliki požrtvovani rad, a tako sitni rezultati! I p,onova su ruke zastale, i duh klonuo. Pa koliko će još kamena, rada i vremena biti potrebno da se dom sagradi, kad se tako malo uradilo za onoliko godina koliko je radnih dana u nedelji? Nikad kraja! . . . I opet obuze nar.od razočaranje, nestrpeljivost. beznadežnost. Tek poneko još dovuče tromo po koji kamen sa neke uzvisine, tek poneko još udari bezvoljno ašovom u zemlju, tek poneko još zamaitenše kamen na kamenu. Ostali gledaju skršten'h ruku, ukočeno i besvesno, tu nekolicinu radnika, kako se muče oko posla, koji bi bio ravan onome iz basne, kada su se nekoliko ludih mrava latili da sazidaju zgradu za jedna porodicu. Apatija ; rezignacija zavlada i onima najupornijima najenergičnijima, najvažnijima radnicima na započetom poslu. A masa gleda i čeka. Šta čeka? Opet mesiju? Ili povoljnije istorijske momente? Ili možda misli: meni je dobro ovde gđe sam? Ili setno uzdiše: nikad svoj dom završiti neću, ta zar ne vidite, preslab sam, nemoćan sam! . . . Jedva se ko oteo od te utučenosli. A i tih koji su se oteli, reklo bi se, malo ih je da narod povedu ponova putem čvrste volje, saompouzdanja i stalnog rada. Izgleda, kao da je narod duha, snage, pronicljivosti i bezgranične radinosti zapao u celosti u nekakav hipnotičan san neverice u samoga sebe, odsustva volje, indiferentnosli prema svemu i svačemu kao da rezonuje: neka ide kako mu drago . . . ♦ Tek smo zappčeli rad, a već smo se umorili. Odneli smo nešto peska, kreča i cigalja, jednu lopatu i jedan budak, a već hoćemo da vidimo gotovu narodnu zgradu i žuta, zrela i plodna polja u Erec Jisraelu? Odvojili smo od naših ustiju toliko ogroman komad da nikad i nigde nijedan od 1 nas nije osetio da je ostao manje sit no ranije, manje napojen no nanije, gore obučen no ranije, slabije situiran no ranije, a već hoćemo da vidimo tamo, dole: palate, cvetne aleje,
šume, vrt,ovc, moderne varoši, hiljade novih naselja, svu zca. Iju u našim rukama; po celoj zemlji razasute fabrike, predu, zeća i ustanove, ali tako da na njihovim krovovima leprši naša zastava. Hoćemo da vidimo upravu i krmilo zemlje t našoj moći, zatim bar nekoliko miliji&a useljenih stauovniki naše krvi, u vratolomnoj brzim podignut velebni treći B« Amigdaš sa svojim oblim istočnjačkim kubelima, i šta još? A da, umalo ne zaboravih, da slušamo proročanstva bar jednoj živog proroka . . . ITiai mi smo skromni, vrlo skromni i at tražimo mnogo, E, kad bismo nešto mogli da blažena lica, sedeći na udobnim foteljama, posmatramo, neki sat vrhova Alpa, neki sa podina Karpata; neki sa vodopada Nijagare, a neki sa visova Urala, veličanstveni prizor kako se, kao na komandu nekoj čarobnog štapića, pustara sa Libanona do Jerdhona i od mori do preko Jordana pretvara tako reći pred našim očima, i čć'Sa na čas, najpre u primitivnu ljudsku naseobinu, zatim c zemlju nešto kulturniju u kojoj bi se po nevolji već mojb živeti, nadalje u zemlju koja; po svome savršenom uredjems | može služiti za ugled mnogim drugim zemljama, i najzad « pravi zemaljski raj, u Rogom obetovani Erec Jisrael, u koji hrle putnici sa sviju strana svijeta da u njemu ispijaju iz njegovih plodova sokove nepomućenog zadovoljstva. Pristat bismo da umesto čarobnog štapića ta čuda stvori mana; naši biblijska mana, pod čijim bi se utioajem slama voda pretvarala u med i mlcko, pesak u žito, kamenje u škole, bolnice i p> zorišta, a lenjdvci u zemljodjelce i umešne industrijske radnika. Ala bi to lepo bilo! Mnogo hoćemo, a malo radimo. A i taj naš mali rad nestalan je. Zažalimo se bezgraničnim oduševljenjem, zahuktamo se napinjući naše sile toliko, rekao bi čovek, da ćemo u jednom skoku da preskočimo Sredozemno More i padnemo pred kapije Jerušalajima, kad ono a logika naše sumnje übrzo razlađi žar našeg oduševljenja, a naklonost naša ka beskorisno n filozofiranju übrzo zadrži huk naših snaga pretvarajući nas u nepomične, hladne, i -ako, na žalost, žive statue. To je manjina od nas. A većina stoji još uvek po strani. Kad će nam ona prići’ Svakako nije još pogodno vreme za to došlo. Za sada ona sc zadovojava time što sa nadutošću konstatuje da nismo Jelovi jednog stabla, ili se nas, drugostepenih bića, sa preziranjem odriče, ili ne želi da se meša u naše interne stvari, 1> ne želi da podje za našim utopističkim avanturama, ili nas sa sažaljenjem posmatra kako se bespomoćno koprcamo u mreži nevolja, iz koje ne možemo da se izvučemo, ili nam zlurado dovikuje, šta smo sc, vraga uhvatili u posao, koji je potpuno izlišan, ili nam intrigantski; svesno i nebratski ometa naš raž. ili nas sa pristojnog rastajanja uverava svoje blagonaklonost i svo-ih simpatija, ili nam obećava skoru saradnju posle budućeg Nojevog drugog potopa, ili tobože prilazi nama, a o'i ? sa nama, jer ne radi ništa. Pretpostavimo da sam i suviše oštro ocrtao današnje stanje cjjonističkoga pokreta Jedno ipa!k nesumnjivo stoiji. P ri svega većina narodna još se pasivno i rezervirano drži prema obnovi Erec Jisraela, a manjina, nazovimo je Cijonistička Organizacija, tek na mahove ozbilino shvata svoje islorijskc dužnosti. Da se, na primer, za: jednog od najmarkantnijih cijonista u jednome gradu ili pokrajini, koji daje ton cijonističkom delovanju celog svog kraja, da se, velim, za takvog cijonistu kroz godinu, dve ili tri više ništa ne čuje, i ako ] e još živ i zdrav i stanuje u istom mestu, takvi slučaj <- v: danas nisu više retki. Ista pojava napredovanja i opadam’ djonističkoga rada može se kons tato vati i za pojedina mesUpojedine gradove, pokrajine i države. Osećamo da se i u sveiskoj cijonističkoj mašineriji kadgod usporavaj u znatnoj men kretanje njenih mašina. Što se naše zemlje tiče, ona ne stoji ni bolje ni gore nego druge zemlje u svetu u pogledu rada na obnovi Erec JisraeU A pošto je neko mučno zatišje ne potpun zastoj ovladi-’ celokupnom Cijonističkom Organizacijom, to je taj talas reP' gnadje i zamorenosti sasvim prirodno zapljusnuo i našu ženilo}. Da bi slika bila potpunija) tome razlogu pridružili sa $ e i drugi unutrašnje-zemaljskog karaktera koji su nam dovoljno poznati, a da ih treba posebice spomenuti. Dakle, šta sad? ♦ Velika dela ne mogu se stvoriti bez velikih napora. za velika dela-,, koja su istovremeno velika ne samo po svoj ol vt- dnosti nego i po' svome obimu, treba uložiti sledstveno ° e samo velike napore nego i stalne napore. Došli smo J -°
6
»ŽIDOV c
BROJ 16.