Život i dela velikog Đorđa Petrovića Kara-Đorđa II

+= 828 =

Његово је право име Јаков, а презиме Поповић, но он је познат са придодатим му презименом „Јакшић.“ Одкуда је он тим презименом провзват, ево како о том Сима Милутиновић прича;

Јаков је био у Београду код коњаничког и пешачког екзерцирмајстора Капетана Михаила Ђурковића ађутант, па у Београду о свом трошку оправи старе неке развалине двора негдашњи ... Јакшића, у које се смести, те је ту становао. И одтуда из шале прозват буде „Јакшић“ п под тим презименом осто је за целог живота његовог, А панцирлија зват је што је на себи панцир носио.

У каковом је чину или звавију Јакшић у доба Кара- Борђево био, није нам познато, но само у толико да је код Ђурковића службу ађутантску вршио, и мора да је и он у екзерциру војничком познат био.

Кад је пропаст Србију 1813. год. задесила, и кад су многи Срби и Србске старешине, за спасти свој живот од Турака, у Аустрију пребегле, тад је и Јаков Јакшић у Аустрију прешо и у Новом Саду настанио се, гди је живио.

Године 1819. кад поново Срби устану противу Турака, Јаков

Јакшић дође у Срем у село Прогаре и са Војводом Симом А. Нена- _

довићем пређе на Забрежју у Србију и заједно са капелмајстором Аксентијем Добошаром званим, и знаменитим ајдуком Станком, који је код Генерала Црвенке у Земуну као слободњак и љубимац његов у служби био, и оду Ваљеву, гди Јакову Сима повери коњанике, те је с њима управљао. Из Ваљева оду на Рожањ, а потом сиђу у Мачву у Црниљево, тди је Сима Ненадовић у одсудству Војводе Петра Молера главни Командант над војском био.

Кад се Петар Молер из одсудства од Пожаревца, гди је при узимаљу истог у боју био, врати, пређе Мараш-Паша са војском Дрину, дође на Дубље и ушанчи се. Петар Молер одма 13. Јуда узме неки део пешака и са њиме Јакова Јакшића са коњаницима и увече ноћу по највећој киши оду Дубљу противу Мараш-Паше, кога Петар Молер са војском обколи и стане на њега са свију страна пуцати, узнемиривати га и недати му да спава него да га са Турцима замори, како сутра да се лакше над њим победа одржи.

Јаков Јакшић са коњицом стајао је подаље од Турског шанца и без дјејства. Но како је непрестано киша јако падала и помрчина такова била, да се ништа видити није могло, у стојећу у помрчини покис-