Život i rad Vuka Stef. Karadžića : (26. okt. 1787 - 26. jan. 1864.)

82 ОДЕЉАК ПРВИ

Иако ово њихово прво друговање није трајало ни четири месеца, опет је то било довољно да се за навек спријатеље и да Вук не само на= пише прве две књиге, већ да се стално привеже књижевности.

Кад су се растајали, они су тужили и чезнули један за другим. (Од= лазак Вуков у Будим Копитара је јако ожалостио. »ја сам вас изгубио — пише му — и Бог зна кад ћу вас опет видети... Шта све ми не бисмо за (Србе измислили! Ја бих вам прикупљао грађу, а ви бисте је обрађивали! Али није суђено да тако буде! Међутим, били ви ма где, ви можете и ви ћете учинити много за ваш лепи језик!« А Вук му одговара: »Што се тиче нашега растанка то з заиста сердцу моме, преко мере чув= ствително; но опет немоите ви сасвим губити надежду да ћу а више икад у Беч доћи, и да ћемо се ми јошт устмено разговарати,.. Али л ћу опет доћи да видим не Беч, не Пратер ни Шенбрун, него вас.« Преп, [13 и 137).

Кад је опет дошао у Беч и није застао Копитара, нити могао доче= кати његов повратак, било му је јако жао реп. 1, 140). Бавећи се у Карлов= цима непрестано је преко писама распитивао Живковића и Фрушића, је ли се Копитар вратио «Преп. |, 55 л 605, и кад му је Живковић дошав из Беча рекао да јесте и да га зове у Беч, одмах му напише писмо које почиње овако: »Л сам прошавше есени у Вјенни, печатаоћи Пфенарицу и Писменицу, и изгледајоћи вас, провео готово четири мфсеца; за време то видо сам Аустрлискога и Роаискога Цара и Праизскога Крала; и различне увеселителне преправе, косе су ради њи чинћне; вишо сам и зе= ленећи се Пратер и Шенбрун; но све 6 то мени мало било невидећи вас онде, и неразговаразоћи се с вама.« Писмо то размимоишло се у путу с писмом Копитаревим које му је дан доцније писао да »чезне за његовим писмима. « ФПреп. , 141, 1437

После једног другог писма у коме му Копитар ређа шта све треба он да уради у српској књижевности, Вук му одговара: »Ваше писмо «од и=га априла риму примио сам с неисказаном радости; Та заиста незнам

дали 1е јошт ко год на овоме свјету срећан у прјателвству, као 1а с вама; !а већ нестершеливо чекам онај дан, кад ћу к вама доћи и с вама се загр=

лити и пољубити« «Преп. |, 489, 146).

Нема сумње да га је ово пријатељство и вратило у Беч и задржало ту.

И у колико су дуже били заједно и радили, у толико је више и њихово пријатељство расло. У једном писму Добровском Копитар га зове »мој Вук«, а Добровски опет вели за Копитара (у писму Кепену) »њему је Вук све и сва; он неће да чује дасе (Срби примакну Русима, иако би им то било потребно и корисно.« ФТисвма 409 и 676).

Било је више узрока који су спријатељили ова два сељачка сина који су се сами пробили кроз свет и постали велики људи. Нема сумње _ да је томе много допринела сличност њихових борбених карактера, њи= хова подједнака истрајност у раду и жилавост у борби за своја начела. Шта би било од Копитара да је живео у друго време и у којој другој